Petrija živi u gužvi sećanja

Neobičan scenski spoj dogodiće se sutra uveče na premijeri predstave „Petrijin venac” po delu Dragoslava Mihailovića, u dramatizaciji Mile Mašović Nikolić i režiji Bobana Skerlića, od 20 sati na Sceni „Mira Trailović” u Ateljeu 212. Glumica Milica Mihajlović tumači naslovnu junakinju, Petriju udovicu, u kultnom delu svoga oca Dragoslava Mihailovića. U autorskoj ekipi su i Goran Stojčetović, scenograf, Tatjana Radišić, kostimografkinja, kompozitor je Mate Matišić… Mihailovićeve junake tumače i Jovana Gavrilović, Marta Bjelica, Tihomir Stanić, Igor Đorđević, Ivan Marković, Isidora Minić, Branislav Zeremski, Vladislav Mihailović i Jelena Rakočević.

„Ljudi su se i nekada i sada delili na dobre i zle, bele i crne, golubove i jastrebove, proklete i blagoslovene, a ja bih radije podelio ljude na one koji su imali Petriju i one koji je nisu imali. Ali Mihailović je pisao svoj roman i za jedne i za druge. Jer niko nema dovoljno Petrije u sebi, i onom ko je imao pored sebe i za dugo Petriju, treba podsećanja, jer je zaboravlja i jer se zaboravlja, a i onom ko je nije imao ne može Petrija da ne probudi veliku čežnju za njom”, reči su Vladete Jerotića povodom romana „Petrijin venac”, a sa Milicom Mihajlović razgovaramo o njenoj novoj ulozi.

Nesalomivi Petrijin duh, njeno stradalništvo i gubilište, raskoš i beda sinonimi su za širinu „visoke književnosti”. Da li se sećate vremena kada je ovo delo nastajalo?

Perioda kada je nastajalo delo„Petrijin venac” se ne sećam, jer sam u to vreme bila isuviše mala da bih sve to nosila u pamćenju. Ipak, osećam Petrijinu priču, sudbinu, tačnije ovaj roman, ne samo kao kulturnu, već i svoju intimnu porodičnu baštinu. „Petrijin venac” je vanvremensko delo. To je priča o sudbini čoveka koji se ne da uprkos životu. U ovom konkretnom slučaju reč je o sudbini žene i budući da se i naša predstava bavi temom patrijarhata, iako onako bočno, uzgredno, to jeste tema koja se nameće. Da li smo danas po tom pitanju odmakli? Čini mi se da nismo dovoljno.

„Hoću još malo da poživim. Čovek ja takva strvina. Voli da živi živina”, kaže Petrija. Sa kakvim emocijama i razmišljanjima ste vi ušli u lik ove osobene junakinje iz bogatog dramskog opusa vašeg oca?

Najlepše je kod Petrije to što se hvata ukoštac sa životom koji joj nameće užasne prepreke. Ona jednostavno gura dalje i ne smatra da joj je bilo šta obećano. Nije neko ko životne gubitke doživljava kao uvredu. To su udarci, tragični gubici koje Petrija doživljava kao ljudsku sudbinu koja je čoveku data i preko koje mora da se pliva. Reč je o ogromnoj vitalnosti, nepobedivoj volji za životom i krotkoj borbenosti. Prihvatanje gubitaka i nužnost borbe za opstanak. U glumačkom smislu mi je bilo važno da ne potonem u tragediju, nego da sačuvam Petrijinu duhovitost, vitalnost. U dramatizaciji Mile Mašović, kada je ova predstava u pitanju, suočeni smo sa velikim izazovom i zbog Petrije, koju tumače tri glumice.

Mladu Petriju tumači Marta Bjelica, lik Petrije gradske dočaraće Jovana Gavrilović. Koliko vam je bilo kompleksno da se transformišete u lik Petrije udovice? Čega je ona danas simbol, inspiracija?

Sve tri Petrije su tokom cele predstave na sceni, tako da je naš glumački izraz na izvestan način horski. Ne horski tako da je u izvesnom smislu unison, nego da se sve vreme dopunjujemo, usklađujemo. Zajedno tvorimo, gradimo taj lik i tu sudbinu. Veoma me se duboko tiče Petrijina sudbina i mislim da je to nemerljivi kvalitet svake velike literature. Da se u nju uvek učitavamo i da se prepoznajemo, u bilo kojem vremenu da živimo, bilo kojeg da smo pola, što je takođe važno u ovoj priči o ženi. Bilo kojeg da smo statusa, klasne pripadnosti, ovo se nas tiče i duboko nas dira. Nešto tu ima što se šunja po našoj kolektivnoj nesvesti, nešto što mi tako duboko prepoznajemo. U smislu ako nisam ja, onda je moja majka ili baka. Toga smo se i te kako nadisali, napili, nagledali. Petrija udovica ima potonju pamet. S obzirom na to da je to zamka i da nije dovoljno scenski aktivno, ovaj segment priče aktivirali smo na razne načine. U svakom slučaju, nas tri se sve vreme prelivamo. Veoma nam je bila važna ta veza koju nam je Boban Skerlić sa Milom Mašović zadao.

„Petrijin venac” je i simbol pobede, a ono što prati glavnu junakinju jeste: samoća. Delo karakteriše i posebna upotreba dijalekta. Kako ste to rešili u predstavi?

Samoća prati Petriju udovicu. Međutim, ona živi u svetu sećanja i svi njeni pokojnici su i dalje izuzetno prisutni, svi oni su sa njom sve vreme. Petrija zapravo živi u gužvi sećanja, i tako intenzivno sve to iznova i iznova doživljava, tako da zapravo nije sama. Apsolutno se služimo Petrijinim govorom, dijalektom. Meni je to jedna od lepših stvari koje je sama knjiga „Petrijin venac” donela, a koju će, nadam se, i naša predstava doneti. To je govor koji obično služi za komedije, a koji se pomalo omalovažava. On je kroz ovu knjigu apsolutno podignut na visoku poetsku ravan i to jeste tekst koji treba govoriti kao stih. Na izvestan način ljudi iz tog govornog zapećka postaju emancipovaniji ovom knjigom i, nadam se, predstavom.

Ovo je vaš prvi scenski susret i saradnja sa akademikom Dragoslavom Mihailovićem. Da li je Dragoslav imao neku sugestiju koju vam je profesionalno ili možda intimno uputio?

Nije. Naravno da često razgovaramo o profesionalnim planovima, ali se ne mešamo jedno drugome u posao. Vrlo smo tu stidljivi, delikatni. Trudimo se da u tom smislu ne uznemiravamo jedno drugo očekivanjima, zahtevima. Ono što je u ovom slučaju zajedničko jeste da smo oboje prožeti tihom radošću što nas je ovaj posao sada i u tom profesionalnom planu spojio. Mislim da se Dragoslav veoma raduje novom scenskom životu „Petrije” i da premijeru sa nestrpljenjem iščekuje, što je i normalno.

Uloge dolaze i prolaze. Svaka od njih je avantura za sebe. Šta biste od Petrije usvojili u ličnom životu. Koliko vas je promenila, otreznila, osnažila…?

To i jeste zadatak ove predstave. Da nas malo ojača. Nama učesnicima u predstavi postaje deo ličnog, intimnog iskustva. Proživljavanje sudbine scenskog junaka te obogaćuje i osnažuje. Petrija me je podsetila na nešto što sam i ranije znala, a to je da je život nepodnošljivo težak bez vedrine. Moraš da budeš žilav, da se ne predaješ. Glavni odbrambeni zid su humor i nada.

Mihailović – Mihajlović

Da li možemo da razrešimo jednu slovnu nedoumicu: u programu predstave „Petrijin venac” Ateljea 212 kao autor dela navodi se Dragoslav Mihailović, a vas su kao člana glumačke ekipe predstavili sa – Milica Mihajlović. Koja je varijanta prezimena zapravo ispravna?

Omaška sa prezimenom. Mihailović – Mihajlović dogodila se još kada je moj otac Dragoslav napisao svoje prvo dramsko delo. Tada ga je neko omaškom oslovio sa Mihailović i tako je ostalo do danas. Naše prezime zapravo je Mihajlović.