Transformacija Rusije

Primopredaja vlasti u predsedničkoj fotelji Ruske Federacije još dugo će biti tema svetskih medija budući da uglavnom zapadni analitičari i političari budno očekuju da li će Dmitrij Medvedev nastaviti politički i ekonomski kurs Vladimira Putina. Nastavak ekonomskog „buma”, koji je Rusija doživela proteklih godina, jedan je od glavnih ciljeva kako novog ruskog predsednika tako i premijera, što svedoči i njegova prva izjava na novoj funkciji.

Borba da Rusija po većini parametara postane jedan od ključnih ekonomskih igrača na planeti biće pravi izazov za ruske lidere, što će biti jedna od tema na predstojećem Četvrtom ekonomskom forumu Evropa–Rusija, koji se održava od 14. do 16. maja u Rimu. „Politika” je jedan od medijskih partnera ovog Foruma, koji se održava u organizaciji Instituta za istočne studije iz Varšave i Italijanskog instituta za studije o međunarodnoj politici iz Milana, a pod pokroviteljstvom italijanskog predsednika Đorđa Napolitana.

Osim raznovrsnih debata o ekonomskim i političkim izazovima u odnosima Evropske unije i Rusije, učesnicima će biti predstavljena i publikacija „Rusija 2007. Izveštaj o transformaciji” grupe autora, a u izdanju Instituta za istočne studije iz Varšave.

Autori publikacije, koju je uredio Konstantin Simonov, predsednik Centra za savremenu politiku iz Moskve, primećuju da je protekla godina u Rusiji bila u iščekivanju koga će Putin da izabere za „naslednika”, ali i u političkim i socioekonomskim problemima koji će ove godine doći na dnevni red. Za očekivanje je bilo da će ruske vlasti odložiti za posle izbora nepopularne reforme u oblastima kao što su energija i penzioni sistem, pri čemu je za ekonomsku stabilnost bilo od velikog značaja to što su vlast i predstavnici uglavnom velikog biznisa postigli svojevrsni konsenzus. Ruske vlasti su uspele da učvrste kontrolu nad strateškom industrijom, kao što su energetika, naoružanje i nuklearna energija, a ujedno da uspostave saradnju sa privatnim biznisom. Usled globalizacije i značajnih veza između različitih političkih i ekonomskih procesa u svetu, ruskom rukovodstvu je bilo veoma važno da „eliminišu” eventualne spoljnopolitičke rizike za vreme „transfera moći”. Zbog toga su Rusi insistirali na konstruktivnom dijalogu sa SAD, a naročito sa EU, pri čemu nisu bili previše uplitani u međunarodne konflikte. Doduše, za razliku od spoljnopolitičkih akcija, ruska diplomatska retorika bila je veoma žestoka. Prema analizama iznetim u ovoj publikaciji, ova retorika je služila uglavnom za „domaću upotrebu”, budući da je za izbore bilo neophodno podgrejati patriotske osećaje.

Ruska diplomatija uspela je da razvije ekonomsku saradnju sa Zapadom uglavnom zahvaljujući pojedinačnim energetskim ugovorima sa evropskim zemljama, umesto da s njima pregovara na nivou EU što bi joj smanjilo pregovaračku moć. Osim toga, ovo joj je ostavilo mesta za manevar, jer je cilj bio da se neutrališu pokušaji da se naprave alternativni energetski putevi, koji bi zaobišli Rusiju.

Zapadni analitičari često procenjuju Medvedeva kao lidera koji će značajno liberalizovati rusku ekonomiju, ali mnogi nisu mogli da predvide da će Putinov poslednji potez na mestu predsednika Rusije onemogućiti liberalizaciju u određenim privrednim granama. Poslednjeg dana na položaju šefa države, Putin je potpisao zakon, koji ograničava učešće stranih kompanija u nekoliko desetina privrednih grana, među kojima su i veoma unosni sektori nafte i gasa, ali i televizija, radio, izdavaštvo, kosmički sektor i avionska tehnika.

Uprkos prozapadnom imidžu Medvedeva, autori publikacije „Rusija 2007. Izveštaj o transformaciji” smatraju da promena u Kremlju neće uticati na rusku spoljnu politiku. Prema njihovom mišljenju, Rusija neće zatezati odnose sa Zapadom, pri čemu će „odustati” od svojih pozicija koje ionako ne mogu da brane. Autori, kao primer za to, navode da će Rusija de fakto prihvatiti američki antiraketni štit u Evropi, kao i da će de fakto priznati nezavisnost Kosova. Prema njihovoj oceni, posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, čvrsta pozicija Moskve po pitanju Kosova je za nju dvostruko dobitnička. S jedne strane, rusko rukovodstvo je pokazalo solidarnost sa svojom „slovenskom braćom”, a, s druge, ima adute za svoju igru sa Abhazijom, Južnom Osetijom i Pridnjestrovljem.