Трансформација Русије

Примопредаја власти у председничкој фотељи Руске Федерације још дуго ће бити тема светских медија будући да углавном западни аналитичари и политичари будно очекују да ли ће Дмитриј Медведев наставити политички и економски курс Владимира Путина. Наставак економског „бума”, који је Русија доживела протеклих година, један је од главних циљева како новог руског председника тако и премијера, што сведочи и његова прва изјава на новој функцији.

Борба да Русија по већини параметара постане један од кључних економских играча на планети биће прави изазов за руске лидере, што ће бити једна од тема на предстојећем Четвртом економском форуму Европа–Русија, који се одржава од 14. до 16. маја у Риму. „Политика” је један од медијских партнера овог Форума, који се одржава у организацији Института за источне студије из Варшаве и Италијанског института за студије о међународној политици из Милана, а под покровитељством италијанског председника Ђорђа Наполитана.

Осим разноврсних дебата о економским и политичким изазовима у односима Европске уније и Русије, учесницима ће бити представљена и публикација „Русија 2007. Извештај о трансформацији” групе аутора, а у издању Института за источне студије из Варшаве.

Аутори публикације, коју је уредио Константин Симонов, председник Центра за савремену политику из Москве, примећују да је протекла година у Русији била у ишчекивању кога ће Путин да изабере за „наследника”, али и у политичким и социоекономским проблемима који ће ове године доћи на дневни ред. За очекивање је било да ће руске власти одложити за после избора непопуларне реформе у областима као што су енергија и пензиони систем, при чему је за економску стабилност било од великог значаја то што су власт и представници углавном великог бизниса постигли својеврсни консензус. Руске власти су успеле да учврсте контролу над стратешком индустријом, као што су енергетика, наоружање и нуклеарна енергија, а уједно да успоставе сарадњу са приватним бизнисом. Услед глобализације и значајних веза између различитих политичких и економских процеса у свету, руском руководству је било веома важно да „елиминишу” евентуалне спољнополитичке ризике за време „трансфера моћи”. Због тога су Руси инсистирали на конструктивном дијалогу са САД, а нарочито са ЕУ, при чему нису били превише уплитани у међународне конфликте. Додуше, за разлику од спољнополитичких акција, руска дипломатска реторика била је веома жестока. Према анализама изнетим у овој публикацији, ова реторика је служила углавном за „домаћу употребу”, будући да је за изборе било неопходно подгрејати патриотске осећаје.

Руска дипломатија успела је да развије економску сарадњу са Западом углавном захваљујући појединачним енергетским уговорима са европским земљама, уместо да с њима преговара на нивоу ЕУ што би јој смањило преговарачку моћ. Осим тога, ово јој је оставило места за маневар, јер је циљ био да се неутралишу покушаји да се направе алтернативни енергетски путеви, који би заобишли Русију.

Западни аналитичари често процењују Медведева као лидера који ће значајно либерализовати руску економију, али многи нису могли да предвиде да ће Путинов последњи потез на месту председника Русије онемогућити либерализацију у одређеним привредним гранама. Последњег дана на положају шефа државе, Путин је потписао закон, који ограничава учешће страних компанија у неколико десетина привредних грана, међу којима су и веома уносни сектори нафте и гаса, али и телевизија, радио, издаваштво, космички сектор и авионска техника.

Упркос прозападном имиџу Медведева, аутори публикације „Русија 2007. Извештај о трансформацији” сматрају да промена у Кремљу неће утицати на руску спољну политику. Према њиховом мишљењу, Русија неће затезати односе са Западом, при чему ће „одустати” од својих позиција које ионако не могу да бране. Аутори, као пример за то, наводе да ће Русија де факто прихватити амерички антиракетни штит у Европи, као и да ће де факто признати независност Косова. Према њиховој оцени, после једностраног проглашења независности Косова, чврста позиција Москве по питању Косова је за њу двоструко добитничка. С једне стране, руско руководство је показало солидарност са својом „словенском браћом”, а, с друге, има адуте за своју игру са Абхазијом, Јужном Осетијом и Придњестровљем.