EU i novi svetski poredak
Nakon više od nedelju dana otkako je Kosovo otpočelo svojevrsni „carinski rat” sa Srbijom, zvanični stav Srbije jasno je formulisan. Krajnje ilustrativno izneo ga je ministar odbrane Vulin, izrekavši, u formi pitanja, sledeće: „Ako Evropa nije u stanju da poštuje svoje sporazume, čemu onda Evropa?” To pitanje nipošto nije bilo retoričko, niti zamišljeno kao prazna pretnja; iza njega se krije opravdani gnev Srbije zbog jednostranog kršenja SSP-a i CEFTA sporazuma od strane Prištine, usled čega je praktično prekinuta sva robna razmena između Srbije i Kosova.
Politička odluka Kosova da iznenada podigne carine na robu iz Srbije za celih 100 odsto došla je svega dan nakon što Kosovo po četvrti put nije uspelo u svojoj nameri da postane punopravni član Interpola. Tvrdnje analitičara kako između zasedanja Generalne skupštine Interpola u Dubaiju i odluke o drastičnom uvećanju taksi postoji jasna uzajamna veza dobile su ubrzo potvrdu; uz Srbiju, nove carinske takse uvedene su i za Bosnu (delegacija BiH je takođe glasala protiv prijema Kosova u Interpol). Kosovska vlada, obrazlažući svoju odluku, pozvala se na član 18 CEFTA sporazuma, po kojem članice CEFTA mogu preduzeti bilo koju akciju neophodnu kako bi „zaštitili bezbednosne interese ili sproveli međunarodne obaveze ili unutrašnje politike”. Slobodan protok robe, naravno, ne ugrožava ničije interese; odluka o taksama je proizvoljna, motivisana političkim razlozima, i stoga o njenoj arbitrarnosti tek moraju dati svoju reč evropske institucije. Reakcije iz EU zasad su mlake: evropski komesar za proširenje Johanes Han i visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini pozvali su vlasti Kosova da odmah ukinu sporne odluke, ali njihove reči, nažalost, nisu pravno obavezujuće; ostaje jedino Sekretarijat CEFTA (gde se odluke donose konsenzusom) i Evropska komisija, kao pravno delotvorne
instance.
Diplomatski rat Srbije i Kosova time je ušao u novu fazu: dok, s jedne strane, Kosovo tvrdi kako Srbija i Bosna i Hercegovina „konstantno nastoje da ospore kosovsku suverenost”, dotle Srbija, s druge, insistiranjem na svojevrsnom opstrukcionom „legalizmu” vodi svoje diplomatske borbe: stalno podsećanje da sporazumi poput CEFTA i SSP predstavljaju ugovornu obavezu, kako za Srbiju, tako i za EU, i da se eventualne izmene donose konsenzusom obeju strana; insistiranje na činjenici da je članstvo u UN preduslov za članstvo u Interpolu (Kosovo nije članica UN, pa bi stoga njen prijem predstavljao kršenje međunarodnog prava); zahtev da se Kosovo uvrsti kao stalna tema Saveta bezbednosti UN, uz pozivanje na Rezoluciju 1244, kojom je zvanično okončana vazdušna kampanja NATO-a, ali bez prejudiciranja statusa Kosova; korišćenje UN kao prilike za promovisanje stava o nepriznavanju Kosova, uz lobiranje da zemlje koje su već priznale Kosovo povuku svoj potpis…
Srbija ne može sebi dopustiti da još jednom ponovi istu grešku. Kakva god da je, EU je i dalje najbolje rešenje za Srbiju, uprkos licemerju kojom je zasipa
Svi gore pobrojani potezi i mere, kako se može videti, potiču iz arsenala legalnog i dozvoljenog i utoliko je veći gnev srpske strane – jer postupak Prištine dolazi iz sfere ekstralegalnog, očito uz blagoslov velikih sila. Time se ne nanosi samo ogromna šteta domaćoj privredi – ekonomski stručnjaci procenjuju da će Srbija godišnje izgubiti blizu pola milijarde evra – već se Srbija u neku ruku ponovo stavlja u položaj drugorazredne ili trećerazredne zemlje, zemlje parije u međunarodnom poretku, što je bio status rezervisan za nju još samo u doba Miloševića.
Otud i gnev koji provejava iz pitanja: „Ako Evropa nije u stanju da poštuje svoje sporazume, čemu onda Evropa?” Licemerje centra prema periferiji, ekonomski razvijenih prema ekonomski zaostalima. Zatvara se krug raspada Jugoslavije – podizanje carina i spaljivanje robe poreklom iz Srbije samo je daleki refleks srpskog embarga na robu iz Slovenije 1991. Ono što se nikako ne sme dopustiti, to je da se na današnju Evropu gleda kao na nekakav pandan onome što se devedesetih uopšteno nazivalo „novim svetskim poretkom” (a zapravo je predstavljalo izraz neprilagođenosti Srbije savremenim svetskim tokovima). Previše je vremena i ljudskih resursa zbog toga straćeno, Srbija ne može sebi dopustiti da još jednom ponovi istu grešku. Kakva god da je, EU je i dalje najbolje rešenje za Srbiju, uprkos licemerju kojom je zasipa. Da, licemerno je bilo ono kažnjavanje naše delegacije na proslavi u Parizu povodom 100 godina od okončanja Prvog svetskog rata. Licemerno je i dalje ne dopuštati Kosovu viznu liberaciju kako se „putevi droge ne bi još više proširili starim kontinentom”. A tek je licemerno da saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman, za koga se veruje da stoji iza ubistva novinara Hašogija, kreće ovih dana na svetsku turneju čiji je cilj popravljanje imidža njegove zemlje. Možda je svet oduvek bio licemeran? Pred Srbijom je težak zadatak da nađe svoje mesto u njemu.
Prevodilac i esejista
