Ravnoteža na Dalekom istoku

Poseta predsednika NR Kine Hu Đintaoa Japanu, prva na najvišem nivou posle jedne decenije – čiji je drugi deo obeležilo znatno zahlađenje, a potom postupno i oprezno otopljavanje – donela je dvema zemljama proveru uverenja o uzajamnoj upućenosti, posebno u ekonomskoj i geopolitičkoj sferi, i sporazum o jačanju strateške saradnje. Kina i Japan su potvrdili da su „kooperativni partneri, a ne pretnja jedno drugome“. Time je najavljena nova ravnoteža u odnosima među velikim silama na Dalekom istoku i u azijsko-pacifičkom regionu.

Kad su se, između 2001. i 2006. godine, sporili, Kinezi i Japanci nisu to činili samo zbog različitih, a suprotstavljenih, pogleda na noviju istoriju. Kinezi, koji su bili žrtve japanske agresije u Drugom svetskom ratu, videli su, u nastojanjima Japanaca da zataškaju ili prećute mračan deo svoje prošlosti, opasnost od obnove militarizma, bezobzirnost prema susedima i opasnost po bezbednost u regionu. Istorija je bila povod sporu, ali je Kina nastojala da uspostavi ravnopravnost u odnosima s Japanom i da izvojuje status ravnopravne velike sile u regionu.

S druge strane, Japanci, kao najbliži svedoci kineskog ubrzanog privrednog, političkog i vojnog uspona, nazirali su u Kini ne samo opasnog takmaca, nego i potencijalnog protivnika koji remeti vojnu i političku ravnotežu u tom delu sveta. Možda se verovalo i da će kineska politička odlučnost vremenom oslabiti, s obzirom na zavisnost Kine od japanskih investicija i moderne tehnologije.

Ali, kako se tiho nadmetanje nastavilo – u privredi, za resurse, u osvajanju stranih tržišta, u jačanju političkog uticaja u Aziji i svetu, u vojnoj premoći – postavilo se i pitanje: hoće li dve sile zaoštriti političku konfrontaciju, ili će, normalizacijom bilateralnih odnosa i jačanjem saradnje, zajednički davati tempo razvoju čitave Azije u 21. veku?

Očigledno je da su se obe strane opredelile za ovo drugo. O tome dovoljno svedoče čak samo dve rečenice koje su se čule u Tokiju nakon Huove najave „toplog proleća“. Prva je iz zajedničkog saopštenja o razgovorima sa premijerom Fukudom i glasi: „Dve nacije su saglasne da Japan i Kina dele veću zajedničku odgovornost za mir i razvoj u svetu u 21. veku“. Druga, Huova, rečenica odražava uzajamnu međuzavisnost: „Činjenice su pokazale da je razvoj dugoročnog, stabilnog i dobrosusedskog prijateljstva između Kine i Japana osnovni interes obe zemlje i oba naroda“.

Da se izraze ovakva uverenja, bilo je, izgleda, potrebno da se u međuvremenu izmene i priroda bilateralnih odnosa i međunarodne okolnosti.

Na bilateralnom planu Kina se, od siromašnog zavisnika, preobratila u prvog trgovinskog partnera Japana, pretekavši SAD na japanskom tržištu. Japan se sa prvog mesta u trgovini s Kinom našao na trećem, posle SAD i EU, iako sa ogromnim obimom razmene od 236,6 milijardi dolara. Ostala je predstava o dominantnom položaju Japana među stranim investitorima. A u međuvremenu je došlo do ogromnog priliva stranih investicija u Kinu – 560 milijardi dolara – pa su se japanska ulaganja od „samo“ 60,7 milijardi iskazala manje značajnim nego što se činilo.

Uz to su kineske kompanije, prodirući na japansko tržište, počele da kupuju japanske firme pred bankrotom i da ih vraćaju u život. Sa preuzimanjem fabrika one preuzimaju ne samo novu tehnologiju, nego i stručno znanje japanskog osoblja, koje su zadržale na dobrim platama.

U nadmetanju na stranim tržištima Kina je, sa jevtinijom robom, postala prvi konkurent Japanu – u Aziji, posebno u zemljama Aseana, u Australiji, na Pacifiku. Zahvaćen stagnacijom, Japan je sve manje predvodnik Azije u ekonomskom razvoju, dok je Kina, sa najvišim godišnjim privrednim rastom, ojačala uticaj i mnogima postala uzor. U utakmicu su još ušle i Indija i Rusija. Japan je, ipak, zadržao prednost koja se u Kini izuzetno ceni: ima iskustvo u modernizaciji koje drugi nemaju.

Na međunarodnoj sceni su se izmenili okviri koji su određivali geostrateške pozicije Kine i Japana. Kao glavni američki saveznik u Aziji, Japan se podređuje američkoj strategiji „obuzdavanja“ Kine u okviru, u Pentagonu zamišljenog, „luka demokratije“, kome još pripada Australija, a u koji su prošle jeseni Amerikanci pokušali da, kroz zajedničke vojne manevre u Bengalskom zalivu, uvuku i Indiju. Kina je u projektu videla relikt hladnog rata.

Nju Delhi se brzo distancirao od „četvorne inicijative“ i premijer Manmohan Sing je bio vrlo jasan u toku posete Pekingu u januaru ove godine: „Indija nije deo saveza za takozvano obuzdavanje Kine“. Samo mesec dana posle toga iznenađenje je donela Australija, kojoj je Kina glavni ekonomski partner. Novi premijer Kevin Rad, nekad diplomata u Pekingu, rekao je premijeru Ven Đijaobaou, na besprekornom kineskom jeziku, da je njegovoj vladi važniji „strateški dijalog“ sa Kinom od pripadnosti „luku demokratije“.

U američkoj predsedničkoj trci na proveri se našlo i američko-japansko savezništvo. Japanci su prvi put mogli da saznaju – iz jednog teksta Hilari Klinton u časopisu „Forin afers“ – da su za SAD u Aziji „najvažniji bilateralni odnosi sa Kinom“, a ne, kao do sada, sa Japanom. Tokio je i bez toga mogao da zaključi da mir i bezbednost na Dalekom istoku ne zavise samo od američkih procena, nego i od izgradnje uzajamnog poverenja u japansko-kineskim odnosima. O jednoj, izuzetno važnoj, stvari ćuti se na obe strane: Kina neće podržati kandidaturu Japana za stalno članstvo u Savetu bezbednosti UN ako se ne bude uverila u samostalniju japansku spoljnu politiku.