Равнотежа на Далеком истоку

Посета председника НР Кине Ху Ђинтаоа Јапану, прва на највишем нивоу после једне деценије – чији је други део обележило знатно захлађење, а потом поступно и опрезно отопљавање – донела је двема земљама проверу уверења о узајамној упућености, посебно у економској и геополитичкој сфери, и споразум о јачању стратешке сарадње. Кина и Јапан су потврдили да су „кооперативни партнери, а не претња једно другоме“. Тиме је најављена нова равнотежа у односима међу великим силама на Далеком истоку и у азијско-пацифичком региону.

Кад су се, између 2001. и 2006. године, спорили, Кинези и Јапанци нису то чинили само због различитих, а супротстављених, погледа на новију историју. Кинези, који су били жртве јапанске агресије у Другом светском рату, видели су, у настојањима Јапанаца да заташкају или прећуте мрачан део своје прошлости, опасност од обнове милитаризма, безобзирност према суседима и опасност по безбедност у региону. Историја је била повод спору, али је Кина настојала да успостави равноправност у односима с Јапаном и да извојује статус равноправне велике силе у региону.

С друге стране, Јапанци, као најближи сведоци кинеског убрзаног привредног, политичког и војног успона, назирали су у Кини не само опасног такмаца, него и потенцијалног противника који ремети војну и политичку равнотежу у том делу света. Можда се веровало и да ће кинеска политичка одлучност временом ослабити, с обзиром на зависност Кине од јапанских инвестиција и модерне технологије.

Али, како се тихо надметање наставило – у привреди, за ресурсе, у освајању страних тржишта, у јачању политичког утицаја у Азији и свету, у војној премоћи – поставило се и питање: хоће ли две силе заоштрити политичку конфронтацију, или ће, нормализацијом билатералних односа и јачањем сарадње, заједнички давати темпо развоју читаве Азије у 21. веку?

Очигледно је да су се обе стране определиле за ово друго. О томе довољно сведоче чак само две реченице које су се чуле у Токију након Хуове најаве „топлог пролећа“. Прва је из заједничког саопштења о разговорима са премијером Фукудом и гласи: „Две нације су сагласне да Јапан и Кина деле већу заједничку одговорност за мир и развој у свету у 21. веку“. Друга, Хуова, реченица одражава узајамну међузависност: „Чињенице су показале да је развој дугорочног, стабилног и добросуседског пријатељства између Кине и Јапана основни интерес обе земље и оба народа“.

Да се изразе оваква уверења, било је, изгледа, потребно да се у међувремену измене и природа билатералних односа и међународне околности.

На билатералном плану Кина се, од сиромашног зависника, преобратила у првог трговинског партнера Јапана, претекавши САД на јапанском тржишту. Јапан се са првог места у трговини с Кином нашао на трећем, после САД и ЕУ, иако са огромним обимом размене од 236,6 милијарди долара. Остала је представа о доминантном положају Јапана међу страним инвеститорима. А у међувремену је дошло до огромног прилива страних инвестиција у Кину – 560 милијарди долара – па су се јапанска улагања од „само“ 60,7 милијарди исказала мање значајним него што се чинило.

Уз то су кинеске компаније, продирући на јапанско тржиште, почеле да купују јапанске фирме пред банкротом и да их враћају у живот. Са преузимањем фабрика оне преузимају не само нову технологију, него и стручно знање јапанског особља, које су задржале на добрим платама.

У надметању на страним тржиштима Кина је, са јевтинијом робом, постала први конкурент Јапану – у Азији, посебно у земљама Асеана, у Аустралији, на Пацифику. Захваћен стагнацијом, Јапан је све мање предводник Азије у економском развоју, док је Кина, са највишим годишњим привредним растом, ојачала утицај и многима постала узор. У утакмицу су још ушле и Индија и Русија. Јапан је, ипак, задржао предност која се у Кини изузетно цени: има искуство у модернизацији које други немају.

На међународној сцени су се изменили оквири који су одређивали геостратешке позиције Кине и Јапана. Као главни амерички савезник у Азији, Јапан се подређује америчкој стратегији „обуздавања“ Кине у оквиру, у Пентагону замишљеног, „лука демократије“, коме још припада Аустралија, а у који су прошле јесени Американци покушали да, кроз заједничке војне маневре у Бенгалском заливу, увуку и Индију. Кина је у пројекту видела реликт хладног рата.

Њу Делхи се брзо дистанцирао од „четворне иницијативе“ и премијер Манмохан Синг је био врло јасан у току посете Пекингу у јануару ове године: „Индија није део савеза за такозвано обуздавање Кине“. Само месец дана после тога изненађење је донела Аустралија, којој је Кина главни економски партнер. Нови премијер Кевин Рад, некад дипломата у Пекингу, рекао је премијеру Вен Ђијаобаоу, на беспрекорном кинеском језику, да је његовој влади важнији „стратешки дијалог“ са Кином од припадности „луку демократије“.

У америчкој председничкој трци на провери се нашло и америчко-јапанско савезништво. Јапанци су први пут могли да сазнају – из једног текста Хилари Клинтон у часопису „Форин аферс“ – да су за САД у Азији „најважнији билатерални односи са Кином“, а не, као до сада, са Јапаном. Токио је и без тога могао да закључи да мир и безбедност на Далеком истоку не зависе само од америчких процена, него и од изградње узајамног поверења у јапанско-кинеским односима. О једној, изузетно важној, ствари ћути се на обе стране: Кина неће подржати кандидатуру Јапана за стално чланство у Савету безбедности УН ако се не буде уверила у самосталнију јапанску спољну политику.