Vreme izgubljenih iluzija

Glumac Branislav Lečić predvodi glumačku ekipu predstave „Ujka Vanja” Antona Pavloviča Čehova koja će u režiji  Egona Savina biti premijerno izvedena u subotu od 20 sati na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Čehovljeve junake tumače i Nenad Jezdić, Marija Vicković, Bogdan Diklić, Milica Gojković, Dubravko Jovanović i Aleksandra Nikolić. Scenograf je Egon Savin, a kostimograf Jelena Stokuća.

Tačno 70 godina kasnije, u godini u kojoj obeležava sedam decenija postojanja, JDP na scenu ponovo postavlja komad koji se smatra jednim od Čehovljevih remek-dela. Daleke 1948. godine predstavu „Ujka Vanja” režirao je Bojan Stupica. Pored „Ujka Vanje” iz 1948, do sada su u JDP-u bile postavljene i druge drame ovog ruskog klasika: „Višnjik”, čak tri puta, „Ivanov”, „Tri sestre” i „Galeb”.

U tragikomediji, lirskoj drami „Ujka Vanja” Čehov se bavi čovekom, dodirom različitih ljudskih karaktera i sudbina. Koliko i kako ovaj komad odražava trenutak u kojem živimo budući da se iščitava od 1899. godine kada je nastao do danas?

„Ujka Vanja” ne bi bio klasik i ne bi bio iz početka zanimljiv za svako vreme da nije univerzalan. Radi se o Čehovu, večnoj dubini koja prelomljena u stvarnost, u karakternom smislu, uvek predstavlja izazov. Zašto? Zato što je kod Čehova analiza ljudske duše duboka, nije vezana samo za tipologiju pozitivno-negativno, niti je vezana za vreme, već je svevremena. Ljudska sudbina u tom smislu kada su emocije u pitanju je neponovljiva. U „Ujka Vanji” su likovi duše koje traže smisao, ali su i svesne da su izgubile i ljubav i život.

Tumačite Ivana Petroviča Vojnickog. Kojim vremenom putuje vaš Ujka Vanja?

Moj Ujka Vanja je zapravo prepoznavanje koje se može primeniti i na ovo vreme, a to je: razočaranje. Razočaranje u život, u ljubav, saznanje da je život proćerdan, izgubljen, da su decenije prošle, gotovo ceo život, a da je čovek radio za nekoga drugog. Da je radio verujući u neki drugi svet, pomalo se i žrtvujući. U slučaju Ujka Vanje možda i previše se žrtvujući za drugoga, u ovom slučaju za Serebrjakova koji sam po sebi i nije kriv. Kriv je zapravo Ujka Vanja što je poverovao da je ta žrtva veličanstvena i dostojna. Na kraju se ispostavilo da se žrtvovao za nekakav autoritet i znanje i opstanak čoveka koji nije vredan toga, iza koga neće ostati nijedan list, stranica dostojna pažnje. Zato se Čehov u suštini bavi univerzalnim temama u smislu: koliko je razočaranih ljudi danas. Koliko je izneverenih ljubavi, promašenih maštanja i očekivanja. Izgubljenih iluzija. Ovo je upravo to vreme: vreme izgubljenih iluzija. U svemu tome Čehov je veličanstven, on jeste hirurg i secira iskreno i duboko, ali nije negativan, već i pored svega toga nalazi smisao i nadu.

Šta se to dogodilo, rasplelo, razjasnilo u vašem tumačenju Ujka Vanje? Kakva se u vama osećanja i raspoloženja smenjuju?

Raspon osećanja je veliki zato što je Ujka Vanja u suštini melanholik i prilično je depresivan. Kod depresivaca te vrste uvek postoji nada da će ih nešto izvući iz tog stanja. Čehov je složen kao pisac i teško ga je igrati, on ne vrši tu podelu na pozitivne i negativne likove, već u svakom biću donosi njihov sklad. To su priče o ljudima koji su imali mogućnosti da nešto ostvare, ali ih je jednostavno život izneverio što znači da su opet ljuti na sebe, a ne na život.

Kakvo iskustvo čovek, pojedinac, glumca mora da nosi u sebi da bi se na sceni suočio sa Ujka Vanjom?

Vrlo kompleksno iskustvo. To uopšte nije naivno. Nijedan lik u delu „Ujka Vanja”, niti uopšte kod Čehova, ne može se igrati bez ozbiljnog i životnog i profesionalnog iskustva. Moraju da postoje slojevi u biću da bi se to moglo shvatiti jer je i sam Čehov u kontradiktornosti. Nije sve ono što se kaže bukvalno tako, nego iza toga postoje i druge emocije i poruke.

Ponekad delujete kao kulturni pesimista, da li nas taj osećaj vara ili ne? Kako gledate na aktuelne tokove u srpskoj kulturi?

Čovek sam koji ne voli da laže. Volim da govorim istinu i o društvenom statusu i stanju, ne samo u ličnom slučaju, već i kada je reč o stanju društva, pojedinca, umetnika i običnog čoveka koji bi hteo da nađe svoje mesto u zajednici. Mislim da tu ne treba da budemo nimalo milosrdni, već iskreni. Ipak, imam životni naboj koji je pozitivan. To ne znači da treba da budem nadahnut bajkovitošću da bih pokazao da sam pozitivan. Naprotiv, mislim da je životni nagon jedno, ali nam um dozvoljava da budemo analitični. Baš je to stimulans što provaljujemo podvale, laži, nepravdu i razočaranje, promašene investicije i u smislu ljubavnih očekivanja i društvenih stremljenja.

Često komentarišete političke okolnosti. Šta vam trenutno zaokuplja pažnju, pored Čehova?

Opstanak! Mislim da smo u ozbiljnoj opasnosti da kao narod opstanemo. Napadnuti smo sa mnogo više strana nego što to uopšte možemo i da pretpostavimo. Tu mislim na kosovski problem, na problem odnosa velikih sila prema nama... Kako da se snađemo u zahtevima prema EU, svim tim aktuelnim stvarima. Mislim da je to posledica ozbiljnijeg konflikta koji imamo u sebi. Još uvek nismo našli težište i utočište u svom bitisanju kao narod. Na ivici smo izumiranja, ne samo zbog toga što nam je natalitet manji od mortaliteta, nego zato što se sa ovih prostora iseljavaju ljudi jer su razočarani i ne vide nijednu svetlu tačku u budućnosti. Odlazi nam kvalitetan kadar, a mi ostajemo ovde i čekamo, u fazonu nekakvog čekanja. U političkom smislu ne vidim rešenje na način koji bi bio dostojan vremena u kojem živimo, a da bi zadovoljio i nas i okolnosti u kojima smo se zatekli.

Šta nam u tom smislu Čehov može ponuditi kao rešenje, eventualnu utehu?

Čehov može da ponudi utehu koju izgovara i Sonja i u završnici i tokom drame da višeslojnost života, karaktera, njihovih odnosa pruža šansu da se život ne doživljava crno-belo, nego da se prihvati i da kroz to trpljenje i prihvatanje u stvari pronađemo smisao za opstankom. To izgleda možda kao nerešiva šifra, ali smatram da je ona jaka, odgonetna. Mi smo žilavi, moramo da se vratimo svom bazičnom životu, tom osećanju da potičemo iz istorijskog pedigrea i ove zemlje koja ima šta da ponudi i koja nosi taj zapis. Ako bismo to osetili, a da to ne bude prevelika nacionalistička, patetična priča, već životna priča opstanka ovog naroda koji mora da osmisli budućnost zbog svoje dece. U suprotnom, ona više neće biti tu. To je ono što brine. U tom smislu, naravno jedna predstava ne može mnogo da učini, ali je svakako doprinos, potraga za smislom.