Ju­ga kao tu­ga

Dok se ovih da­na za­tr­pa­nim isto­rij­skim go­di­šnji­ca­ma tra­ži i od­go­vor na pi­ta­nje šta nas je to sna­šlo u po­sled­njih sto go­di­na, stal­no sam pod uti­skom da ana­li­ti­ča­ri pre­vi­đa­ju či­nje­ni­cu da su u tom pe­ri­o­du bal­kan­ski na­ro­di pro­la­zi­li kroz evo­lu­cij­ski pro­ces kroz ko­ji su ne­ki evrop­ski na­ro­di pro­šli pre nas. Ako po­đe­mo od evo­lu­cij­ske te­o­ri­je o na­šoj vr­sti, ko­li­ko se se­ćam, po­či­nja­la je sa gru­pom zva­nom hor­da, na­sta­vlja­la ple­me­nom pa dr­ža­vom, da bi se da­nas na­sta­vi­lo pre­ko EU (ne­kom za­jed­ni­com dr­ža­va).

Uz to bi tre­ba­lo do­da­ti i Du­či­će­vu de­fi­ni­ci­ju otadž­bi­ne „da ona ni­je ni tlo ni va­zduh, već duh na­ro­da”, kao i vla­da­ju­ću pa­ra­dig­mu svih na­ro­da sve­ta (kao ne­ki vid ko­lek­tiv­ne sve­sti – sve što je u in­te­re­su mog na­ro­da je i prav­da). Oni ko­ji su stva­ra­li, pr­vu pa i dru­gu Ju­go­sla­vi­ju, kao da i ni­su bi­li do­volj­no sve­sni ovih za­ko­ni­to­sti, ka­ko bi in­že­nje­ri ka­za­li – po­gon­skih si­la ko­je po­kre­ću po­stup­ke na­ro­da. Iz na­ve­de­nog pro­iz­la­zi da svi na­ro­di ko­ji su ušli u sa­stav pr­ve i dru­ge Ju­go­sla­vi­je ni­su pro­šli kroz fa­zu pro­ži­vlja­va­nja vla­sti­tih dr­ža­va. 

Iz Du­či­će­ve de­fi­ni­ci­je se vi­di do­kle tre­ba da su gra­ni­ce ne­ke dr­ža­ve, do pre­de­la u ko­jem do­mi­ni­ra duh tog na­ro­da, ne ju­če ne­go da­nas. Taj duh se na­ro­či­to ma­ni­fe­stu­je kroz sport­ska nad­me­ta­nja. Mi­šlje­nja sam da Sr­bi­ja ne tre­ba da ospo­ra­va na­stu­pe spor­ti­sta Ko­so­va na bi­lo kom tak­mi­če­nju. Za­što da ne­či­joj de­ci us­kra­ću­je­mo ta­ko ne­što sa­mo za­to što mi sta­ri­ji ni­smo spo­sob­ni da pro­ble­me ra­zum­no i br­zo re­ša­va­mo. Je­di­na utak­mi­ca ko­ju bih ra­do gle­dao uži­vo je­ste ona iz­me­đu spor­ti­sta Sr­bi­je i Ko­so­va.

Ona ne tre­ba da če­ka re­ša­va­nje svih dru­gih pro­ble­ma iz­me­đu Sr­ba i Al­ba­na­ca. Va­ter­po­lo utak­mi­ce Sr­bi­je i Hr­vat­ske i fud­bal­ske Sr­bi­je i Cr­ne Go­re de­lu­ju kao po­tvr­da da su nas de­ca (spor­ti­sti) po zre­lo­sti pre­va­zi­šla. Ti­me bi­smo ko­sov­skim Al­ban­ci­ma omo­gu­ći­li da is­po­lja­va­ju svoj iden­ti­tet. Što da se ne ra­du­ju i oni, kao što se ra­du­ju Hr­va­ti, na­stu­pu svo­jih spor­ti­sta. Ko­lek­tiv­ne (sport­ske) emo­ci­je ne tre­ba ve­zi­va­ti za dru­ge pro­ble­me. Njih na­ro­di i ni­su une­li u za­jed­ni­cu dr­ža­va na­zva­nu EU. 

A što se ti­če one tre­će tvrd­nje, o in­te­re­su na­ro­da, ona se na ovim pro­sto­ri­ma zor­no ma­ni­fe­stu­je, po­sle ha­ških i sa­ra­jev­skih pre­su­da za rat­ne zlo­či­ne. 

Dr P. Pe­tro­vić, Ba­nja­lu­ka