U spomen na javne telefonske govornice

Pre neki dan iskrsnula mi je prilika da upotrebim „halo-karticu”, koju sam odavno pribavio za slučaj da mi iz nekog razloga mobilni telefon otkaže poslušnost. U nameri da se iz centra grada javim ukućanima krenuo sam u potragu za najbližom telefonskom govornicom. Tek posle popriličnog pešačenja naišao sam na jednu ispravnu iz koje je moglo da se telefonira. Izgleda da nadležni ne kontrolišu više njihovu ispravnost i ne otklanjaju nedostatke. Uz to, dosta govornica pruža ružnu sliku: kabine su pune žvrljotina, aparati prekriveni prašinom, stakla sa strane zaprljana, a na spoljnim površinama zalepljene razne plakate, obaveštenja, oglasi, mini-reklame a ponegde i čitulje!

Gledajući ih tako napuštene i zapuštene, ne bez izvesnog sažaljenja, prisetio sam se kako su nam nekada, dok još nisu postojali mobilni telefoni a i fiksnih je bilo malo, ove govornice mnogo značile u svakodnevnom životu: da se pozove hitna pomoć, policija, vatrogasci, železnička ili autobuska stanica, komunalne službe i uopšte za razne neophodne razgovore. Dešavalo se da građani čekaju u redu za telefoniranje.

Danas, kada skoro svi poseduju mobilne telefone, na javne govornice skoro niko i ne obraća pažnju. Stoje tako odbačene i zapuštene, dok ne završe na nekom otpadu. Ostaće, nadam se poneki primerak u nekom muzeju, da svedoči o istoriji telekomunikacionih sredstava.

Sveta Jokić,
Beograd