У спомен на јавне телефонске говорнице

Пре неки дан искрснула ми је прилика да употребим „хало-картицу”, коју сам одавно прибавио за случај да ми из неког разлога мобилни телефон откаже послушност. У намери да се из центра града јавим укућанима кренуо сам у потрагу за најближом телефонском говорницом. Тек после поприличног пешачења наишао сам на једну исправну из које је могло да се телефонира. Изгледа да надлежни не контролишу више њихову исправност и не отклањају недостатке. Уз то, доста говорница пружа ружну слику: кабине су пуне жврљотина, апарати прекривени прашином, стакла са стране запрљана, а на спољним површинама залепљене разне плакате, обавештења, огласи, мини-рекламе а понегде и читуље!

Гледајући их тако напуштене и запуштене, не без извесног сажаљења, присетио сам се како су нам некада, док још нису постојали мобилни телефони а и фиксних је било мало, ове говорнице много значиле у свакодневном животу: да се позове хитна помоћ, полиција, ватрогасци, железничка или аутобуска станица, комуналне службе и уопште за разне неопходне разговоре. Дешавало се да грађани чекају у реду за телефонирање.

Данас, када скоро сви поседују мобилне телефоне, на јавне говорнице скоро нико и не обраћа пажњу. Стоје тако одбачене и запуштене, док не заврше на неком отпаду. Остаће, надам се понеки примерак у неком музеју, да сведочи о историји телекомуникационих средстава.

Света Јокић,
Београд