Miljenik nacionale

Nisam u životu video veći tranzistor. Ta spontana opaska se pripisuje Amerikancu koji je pre nekoliko decenija, došavši u Beograd, uočio na ulici malo loptasto vozilo s ogromnom radio-antenom. U odnosu na „kadilake” i „ševrolete”, „fića”, o kom je reč, jeste bio i ostao malen. I ličio je Amerikancu na tranđu. Ali završavao je posao kao prevozno sredstvo. On je u mnogim porodicama praktično bio pridruženi član, miljenik, a često su ga ponosni vlasnici samo oslovljavali sa „automobil“. Tako su mu davali na značaju i svrstavali ga među mnogo veću sabraću. Dakle, automobil „zastava 750“ od milošte nazvan „fića“ deo je one socijalističke ikonografije koja je bila svojevrsna potvrda ubrzane motorizacije i rasta standarda radničke klase na vlasti u „onoj” Jugoslaviji.

Nastao iz „fijata 600“, bio je i ostao kragujevački „ponos“. Pojavio se 1960. godine i sledećih četvrt veka, sve do ’85. silazio je sa traka u ovom gradu. Napravljen je u gotovo milion primeraka. Nije čak često mogao da se dobije „odma”. Bila je to velika jagma. Platiš ga u kešu ili digneš kredit, prodaš njivu, očevinu, pozajmiš od kuma, sve obaviš, pa čekaš. Bila je to odluka od životne važnosti.

Naravno, pohvališ se komšijama „skromno“ da stiže „on“, a oni, ljubomorni, danima se raspituju kada će, a ti odgovaraš: „Evo, samo što nije!“. I kad dođeš na red, ono svečano odelo iz plakara se vadi, cela porodica kreće da ga preuzme, trema trese porodični kolektiv, a kad konačno stigne pred kuću, to je bio hepening da ulica zapamti. Sledilo je razgledanje, zalivanje rakijom, probna vožnja, uzdasi. Sledećih nedelja pranje baštenskim crevom, grupna vožnja do izletišta...

Imao je tri bitne osobine: bio je mali, pogodan za grad, jeftin i štedljiv. To što je u Italiji bio predviđen da krstari prevashodno gradskim ulicama, na brdovitom Balkanu to nije uzimano u obzir. Krstario je svuda, stizao tamo gde nije ni moglo da se zamisli. Skakutao je i prolazio tamo gde je ljudska noga mogla da kroči. Predviđen za najviše četiri omanje osobe, podnosio je stoički dugajlije i stokilaše, a kad se kretalo na more njime, bogami, nosio je i kofere, šerpe i lonce na krovu, stenjao – ali vukao. „Fića” je zbog svoje svestranosti i omiljenosti u narodu dobio atribut „nacionale“ što je tada nešto značilo u državi koja je bila nekoliko puta veća nego sadašnja. Mnogi se sećaju onog nesrećnog podoficira JNA koji je s prozora spazio mlađanog kradljivca kako želi da mu ukrade njegovog „fiću“ koji mu je život značio, izvadio je službeni pištolj i presudio kradljivcu. Automobil mu je bio važniji od života. Ne samo njemu. Nažalost, takve su bile okolnosti.

Petnaest godina posle konačnog gašenja proizvodnih traka, kada smo svi shvatili da je „fića“ ipak malo demode i da zato odlazi u istoriju, 4. aprila 2000. godine na Beogradskom sajmu proglašen je posthumno za automobil veka i milenijuma po izboru vozača u Srbiji. Sve mane, prokuvavanja, ispadanja prirubnica, otpadanje kvaka... sve mu je „blanko“ bilo oprošteno. Titula mu je pripala više kao „žal za mladost“ jer tada niko nije slutio da će, osvežen, obnovljen i ulepšan, da se vrati na velika vrata i postane ponovo svetski auto hit. Prošle godine je njegov „klon“ postao auto godine u Evropi. To je samo dokaz da u njemu ima nešto mnogo više i privlačnije od nostalgije.