Миљеник национале

Нисам у животу видео већи транзистор. Та спонтана опаска се приписује Американцу који је пре неколико деценија, дошавши у Београд, уочио на улици мало лоптасто возило с огромном радио-антеном. У односу на „кадилаке” и „шевролете”, „фића”, о ком је реч, јесте био и остао мален. И личио је Американцу на транђу. Али завршавао је посао као превозно средство. Он је у многим породицама практично био придружени члан, миљеник, а често су га поносни власници само ословљавали са „аутомобил“. Тако су му давали на значају и сврставали га међу много већу сабраћу. Дакле, аутомобил „застава 750“ од милоште назван „фића“ део је оне социјалистичке иконографије која је била својеврсна потврда убрзане моторизације и раста стандарда радничке класе на власти у „оној” Југославији.

Настао из „фијата 600“, био је и остао крагујевачки „понос“. Појавио се 1960. године и следећих четврт века, све до ’85. силазио је са трака у овом граду. Направљен је у готово милион примерака. Није чак често могао да се добије „одма”. Била је то велика јагма. Платиш га у кешу или дигнеш кредит, продаш њиву, очевину, позајмиш од кума, све обавиш, па чекаш. Била је то одлука од животне важности.

Наравно, похвалиш се комшијама „скромно“ да стиже „он“, а они, љубоморни, данима се распитују када ће, а ти одговараш: „Ево, само што није!“. И кад дођеш на ред, оно свечано одело из плакара се вади, цела породица креће да га преузме, трема тресе породични колектив, а кад коначно стигне пред кућу, то је био хепенинг да улица запамти. Следило је разгледање, заливање ракијом, пробна вожња, уздаси. Следећих недеља прање баштенским цревом, групна вожња до излетишта...

Имао је три битне особине: био је мали, погодан за град, јефтин и штедљив. То што је у Италији био предвиђен да крстари превасходно градским улицама, на брдовитом Балкану то није узимано у обзир. Крстарио је свуда, стизао тамо где није ни могло да се замисли. Скакутао је и пролазио тамо где је људска нога могла да крочи. Предвиђен за највише четири омање особе, подносио је стоички дугајлије и стокилаше, а кад се кретало на море њиме, богами, носио је и кофере, шерпе и лонце на крову, стењао – али вукао. „Фића” је због своје свестраности и омиљености у народу добио атрибут „национале“ што је тада нешто значило у држави која је била неколико пута већа него садашња. Многи се сећају оног несрећног подофицира ЈНА који је с прозора спазио млађаног крадљивца како жели да му украде његовог „фићу“ који му је живот значио, извадио је службени пиштољ и пресудио крадљивцу. Аутомобил му је био важнији од живота. Не само њему. Нажалост, такве су биле околности.

Петнаест година после коначног гашења производних трака, када смо сви схватили да је „фића“ ипак мало демоде и да зато одлази у историју, 4. априла 2000. године на Београдском сајму проглашен је постхумно за аутомобил века и миленијума по избору возача у Србији. Све мане, прокувавања, испадања прирубница, отпадање квака... све му је „бланко“ било опроштено. Титула му је припала више као „жал за младост“ јер тада нико није слутио да ће, освежен, обновљен и улепшан, да се врати на велика врата и постане поново светски ауто хит. Прошле године је његов „клон“ постао ауто године у Европи. То је само доказ да у њему има нешто много више и привлачније од носталгије.