Samo drogu nikad nisam probao

VIŠE OD SPORTA
Fudbaler Crvene zvezde Nenad Jestrović (32) je čovek posebnog tipa. Na sve što mu se dešava gleda s lepše ili, u najgorem slučaju, s pomirljive strane. Čak i kad spava, on uživa u životu. Pričao nam je o jednom svom snu kad je, baš kao na javi, gotovo stvarno, igrao za ekipu Rome, koju voli, a nikad u nju nije otišao. Ovaj san je objasnio svojom verom da je podsvest, ponekad, jača od svesti.

Bio je vrlo mlad kad je iz OFK Beograda otišao u Francusku. Prvo u Lil, pa u Bastiju i zatim u Mec. Potom je stigao u Belgiju, u Muskron, pa u briselski Anderleht, u kome je tri puta bio najbolji golgeter Lige. Posle toga je, po jednu sezonu, igrao za dva kluba iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, za Al Ain i Al Naser, a sad je član Crvene zvezde.  

U ovom sportskom i životnom krugu, od OFK Beograda do Crvene zvezde, nikad nije bio samo surovi profesionalac koji, isključivo, misli na fudbal. Predavao se i svim drugim životnim tokovima...

Zašto niste otišli u Italiju?

Razgovarao sam sa vođama klubova iz Torina, Rima, Parme, Verone... Imao sam tada samo dvadesetak godina, ali i oformljen čvrst stav o svojoj igračkoj vrednosti. Oni nisu prihvatili moje uslove, a ja nisam želeo taj transfer po svaku cenu. A volim Italiju kao zemlju, zbog klime, načina života, organizacije klubova... Naravno, obožavam i njenu modu. Pre desetak godina dopadao mi se stil koji je lansirao Đani Versače, a sad mi se dopada ono što prave „Dolče i Gabana”, „Valentino”, „Armani”, ali i mnogi drugi, novi kreatori.     

I Vi ste izlazili na modnu pistu, zašto?

Učinio sam to da bi i Beograd bio modna metropola. Učestvovao sam prošlog oktobra u hotelu „Hajat” na otvaranju Jedanaestog „Velnes fešn selekšna” na kome se u 12 dana predstavilo 50 modnih kuća iz celog sveta. Bio sam maneken kreatorke Suzane Perić i modne kuće „Svit jirs”, koja je vlasništvo Dejana Stankovića, fudbalera Intera i kapitena naše reprezentacije. Nisam tu bio jedini maneken amater. Uz mene su bili pevačica Tijana Dapčević, glumica Iva Štrljić, fudbaler Marko Pantelić, vaterpolista Filip Filipović... 

Šta je još Vaš specijalitet van terena?

Volim javnu scenu. Odazivam se na mnoge pozive. Evo prošlog utorka sam na televiziji „Pink” učestvovao u emisiji „Karaoke”. To je nadmetanje parova poznatih ličnosti u pevanju. Bio sam u paru sa Romanom. Pevao sam hrabro, ali Romana me nije najbolje pratila. Šalim se, naravno... Izgubili smo taj pevački „meč”. Nismo baš bili za uzor.

Ko Vam je bio fudbalski uzor?

Samo Argentinac Gabrijel Batistuta (39), sad već bivši fudbaler. Italijani su ga obožavali i iz milošte zvali „Batigol”. Bio je, kao i ja, centarfor, golgeter, uvek elegantan i raspoložen za kontakte se novinarima... Obožavao sam ga kao igrača, a nisam ga poznavao. Oduševio me jednim postupkom: iako je dobijao pozive od Milana i Intera nije hteo da ode iz Fiorentine dok je, uz pomoć saigrača, nije vratio u Prvu ligu. To je pravi dokaz i njegovih velikih ljudskih vrednosti. I zbog toga su mu u Firenci podigli – spomenik!

Da li ste upoznali Batistutu? 

Jesam. Bilo je to početkom ovog veka. Tada je bio član Rome, a ja Anderlehta. Ovi klubovi su bili rivali u Ligi šampiona Evrope. Batistuta nije igrao u Rimu zbog povrede. Ipak, sišao je na teren. Tu smo se upoznali i slikali... U revanšu, u Briselu, navijači su nas prozivali na isti način: „Jestro gol” o-le, o-le i „Bati gol” o-le, o-le... Ali, nekoliko godina kasnije bili smo u istom klubu, u Al Ainu iz Dubaija (Emirati).

Kako ste se slagali u igri i životu?

Fantastično. Bili samo zajedno desetak meseci. Stadion je uvek bio pun. Batistuta je i tada pokazao da je izuzetan fudbaler i neponovljiv čovek. U svim situacijama je davao primer kako se živi mirno i bez opterećenja. Okrenut je sportu, porodici, prijateljima, moru, suncu... Ima petoro dece. Sad živi u Australiji, u istom ritmu...

U kom klubu ste najviše zaradili?

U Al Ainu. Tu, u toku jedne sezone, može da se zaradi i do tri miliona dolara, a u Kataru i dvostruko više. Sa Al Ainom sam stigao do dva nacionalna Kupa, i do finala Kupa šampiona Azije. Uz sve to Dubai je grad koji je po svemu poseban. Ono o čemu se u Njujorku, Parizu i Moskvi još sanja, on već ima... Ne računajući život u Beogradu meni je bilo veoma lepo i u Briselu. U Anderlehtu sam igrao velike utakmice. Moja forma bila je tada na nivou najboljih igrača Evrope.

Šta očekujete od Crvene zvezde?

Bio sam ubeđen da ćemo osvojiti Kup. I u tome bismo uspeli da sudija, u polufinalu, protiv Partizana, kad smo poveli sa 3:2, nije, bez razloga, poništio gol koji smo postigli! Posle je Partizan dao svoj treći gol i, nezasluženo, pobedio, pa je u finalu, u borbi sa drugoligašem Zemunom, lako osvojio Kup (3:0). Do kraja prvenstva igraju se još po tri utakmice, pa je sve moguće. Ne gubim nadu da i Zvezda može biti šampion...

Da li ćete u junu otići iz Zvezde?

Imao sam ponudu Al Nasera da se početkom ove godine vratim u Emirate, ali Crvena zvezda je tražila veliko obeštećenje, pa su ti pregovori propali. Ipak, nije mi žao. Ugovor sa Zvezdom mi ističe u junu sledeće godine, pa ćemo o nastavku saradnje ili prekidu ugovora razgovarati kad se završi ovaj šampionat.

Ko sve odlučuje o mogućoj selidbi?

Pri biranju životnih puteva svaki moj stav je rezultat dogovora sa porodicom, pre svega sa suprugom Tamarom. Nije u pitanju samo novac već i način života. Imamo dve ćerkice: Elenu (6) i Taru (1), pa moramo voditi računa gde će i njima biti dobro. A planiramo i proširenje porodice. Želimo da izjednačimo taj „rezultat” sa Batistutom. Znači, imaćemo još troje dece. Deca su prave vrednosti, sve drugo je prolazno.

Šta Vam se ružno dogodilo na terenu...

Pamtim isključenje u toku utakmice Lige šampiona između Anderlehta i Liverpula. U sudaru sa crncem, Muhamedom Sisokom, Francuzom, tada igračem Liverpula, obojica smo psovali. On mene na francuskom, a ja njega na engleskom. Međutim sudija Nilson iz Švedske je isključio mene uz objašnjenje da sam rasista i da sam Sisoku psovao majku crnu... Na svu sreću Sisoko je postupio fer. Pri pisanju zapisnika bio je na mojoj strani, pa sam kažnjen samo sa tri utakmice zabrane igranja, a moglo je da bude i pogubno. U Evropi su tada srpski fudbaleri bili na udaru zbog, navodnog, rasizma. Neposredno pre mog sudara sa Sisokom sličan problem je, u Italiji, imao Mihajlović sa Vijerijem...

... a šta van igre?

Ono zbog čega sam pre mesec, dva optužen u Beogradu je čist falsifikat koji je trebalo da posluži određenoj grupi za finansijsku ucenu. Reč je o snimku seksualnog odnosa u kome sam ja, navodno, u glavnoj ulozi. Meni jeste, u telefonskom razgovoru, traženo 200.000 evra, ali odmah sam ceo slučaj prijavio policiji i taj slučaj je brzo okončan. Koliko me sve dotaklo najbolje se vidi po mojim igrama. Sad sam baš u formi. Ali, naš svet voli intrige, pa se o ovome, što mi se nije dogodilo, ispredaju razne „istine”.

Šta Vam je fudbal još doneo?

Mnogo prijatelja u nizu zemalja. Veoma dobro govorim nekoliko jezika: francuski, flamanski, odnosno holandski, engleski i pomalo španski. To znanje mi je dragoceno. Fudbal mi omogućuje druženje sa ljudima koje dolaze iz raznih zemalja, a znanje jezika da sa njima komuniciram. I u tim, uslovno rečeno prinudnim uslovima, otkrio sam u nekome iz Argentine, Brazila, Kenije... prave vrednosti. Tako sam došao i do novih saznanja o njihovim zemljama, običajima, kulturi... A bilo je i onih koje sam upoznao kao prijatelje kluba i sa kojima sam se intenzivno družio.

Koga iz tog sveta posebno pamtite?

Veliki navijač Anderlehta, u Briselu, bio je i Žan Klod van Dam. On je, kao i Silvester Stalone, holivudska zvezda. Glumi snagatora i u francuskim filmovima. Neka je vrsta evropskog Ramba. Veoma je popularan i vrlo je druželjubiv. Često smo se viđali na stadionu, u kafićima, na ulici... Njegova sestra je bila vlasnik teretane u koju je odlazila moja Tamara. I po toj liniji smo se često družili. Uz Žan-Kloda van Dama upoznao sam i Žan-Pola Belmonda, nekada poznatu francusku filmsku zvezdu. I on me prihvatio kao da smo zajedno odrasli...

Da li u tom svetu poznatih ima droge?

Ima. I to veoma mnogo. Neki i ne kriju da je upotrebljavaju. Čak o tome javno pričaju kao kad govore o mekšim ili tvrđim cigarama... Međutim, ja drogu nikad nisam ni liznuo iako mislim da bi sve u životu trebalo probati. Ali, i suviše volim sebe da bi mogao svoje telo da izložim bilo kakvim zloupotrebama.

Šta je Vaša droga?

Ljubav. Nema ništa lepše od tog osećaja. Imati pravu ljubav znači imati apsolutno sve. Ona je jača i veća od uspeha i moći bilo koje vrste.

A šta Vam je još važno?

Sloboda odlučivanja i kretanja. Bez zloupotrebe, naravno. Učio sam francuski i čitajući filozofa Žan-Pol Sartra. On je rekao: „Svaki čovek je odgovoran za čuvanje svoje slobode”.