Само дрогу никад нисам пробао

ВИШЕ ОД СПОРТА
Фудбалер Црвене звезде Ненад Јестровић (32) је човек посебног типа. На све што му се дешава гледа с лепше или, у најгорем случају, с помирљиве стране. Чак и кад спава, он ужива у животу. Причао нам је о једном свом сну кад је, баш као на јави, готово стварно, играо за екипу Роме, коју воли, а никад у њу није отишао. Овај сан је објаснио својом вером да је подсвест, понекад, јача од свести.

Био је врло млад кад је из ОФК Београда отишао у Француску. Прво у Лил, па у Бастију и затим у Мец. Потом је стигао у Белгију, у Мускрон, па у бриселски Андерлехт, у коме је три пута био најбољи голгетер Лиге. После тога је, по једну сезону, играо за два клуба из Уједињених Арапских Емирата, за Ал Аин и Ал Насер, а сад је члан Црвене звезде.  

У овом спортском и животном кругу, од ОФК Београда до Црвене звезде, никад није био само сурови професионалац који, искључиво, мисли на фудбал. Предавао се и свим другим животним токовима...

Зашто нисте отишли у Италију?

Разговарао сам са вођама клубова из Торина, Рима, Парме, Вероне... Имао сам тада само двадесетак година, али и оформљен чврст став о својој играчкој вредности. Они нису прихватили моје услове, а ја нисам желео тај трансфер по сваку цену. А волим Италију као земљу, због климе, начина живота, организације клубова... Наравно, обожавам и њену моду. Пре десетак година допадао ми се стил који је лансирао Ђани Версаче, а сад ми се допада оно што праве „Долче и Габана”, „Валентино”, „Армани”, али и многи други, нови креатори.     

И Ви сте излазили на модну писту, зашто?

Учинио сам то да би и Београд био модна метропола. Учествовао сам прошлог октобра у хотелу „Хајат” на отварању Једанаестог „Велнес фешн селекшна” на коме се у 12 дана представило 50 модних кућа из целог света. Био сам манекен креаторке Сузане Перић и модне куће „Свит јирс”, која је власништво Дејана Станковића, фудбалера Интера и капитена наше репрезентације. Нисам ту био једини манекен аматер. Уз мене су били певачица Тијана Дапчевић, глумица Ива Штрљић, фудбалер Марко Пантелић, ватерполиста Филип Филиповић... 

Шта је још Ваш специјалитет ван терена?

Волим јавну сцену. Одазивам се на многе позиве. Ево прошлог уторка сам на телевизији „Пинк” учествовао у емисији „Караоке”. То је надметање парова познатих личности у певању. Био сам у пару са Романом. Певао сам храбро, али Романа ме није најбоље пратила. Шалим се, наравно... Изгубили смо тај певачки „меч”. Нисмо баш били за узор.

Ко Вам је био фудбалски узор?

Само Аргентинац Габријел Батистута (39), сад већ бивши фудбалер. Италијани су га обожавали и из милоште звали „Батигол”. Био је, као и ја, центарфор, голгетер, увек елегантан и расположен за контакте се новинарима... Обожавао сам га као играча, а нисам га познавао. Одушевио ме једним поступком: иако је добијао позиве од Милана и Интера није хтео да оде из Фиорентине док је, уз помоћ саиграча, није вратио у Прву лигу. То је прави доказ и његових великих људских вредности. И због тога су му у Фиренци подигли – споменик!

Да ли сте упознали Батистуту? 

Јесам. Било је то почетком овог века. Тада је био члан Роме, а ја Андерлехта. Ови клубови су били ривали у Лиги шампиона Европе. Батистута није играо у Риму због повреде. Ипак, сишао је на терен. Ту смо се упознали и сликали... У реваншу, у Бриселу, навијачи су нас прозивали на исти начин: „Јестро гол” о-ле, о-ле и „Бати гол” о-ле, о-ле... Али, неколико година касније били смо у истом клубу, у Ал Аину из Дубаија (Емирати).

Како сте се слагали у игри и животу?

Фантастично. Били само заједно десетак месеци. Стадион је увек био пун. Батистута је и тада показао да је изузетан фудбалер и непоновљив човек. У свим ситуацијама је давао пример како се живи мирно и без оптерећења. Окренут је спорту, породици, пријатељима, мору, сунцу... Има петоро деце. Сад живи у Аустралији, у истом ритму...

У ком клубу сте највише зарадили?

У Ал Аину. Ту, у току једне сезоне, може да се заради и до три милиона долара, а у Катару и двоструко више. Са Ал Аином сам стигао до два национална Купа, и до финала Купа шампиона Азије. Уз све то Дубаи је град који је по свему посебан. Оно о чему се у Њујорку, Паризу и Москви још сања, он већ има... Не рачунајући живот у Београду мени је било веома лепо и у Бриселу. У Андерлехту сам играо велике утакмице. Моја форма била је тада на нивоу најбољих играча Европе.

Шта очекујете од Црвене звезде?

Био сам убеђен да ћемо освојити Куп. И у томе бисмо успели да судија, у полуфиналу, против Партизана, кад смо повели са 3:2, није, без разлога, поништио гол који смо постигли! После је Партизан дао свој трећи гол и, незаслужено, победио, па је у финалу, у борби са друголигашем Земуном, лако освојио Куп (3:0). До краја првенства играју се још по три утакмице, па је све могуће. Не губим наду да и Звезда може бити шампион...

Да ли ћете у јуну отићи из Звезде?

Имао сам понуду Ал Насера да се почетком ове године вратим у Емирате, али Црвена звезда је тражила велико обештећење, па су ти преговори пропали. Ипак, није ми жао. Уговор са Звездом ми истиче у јуну следеће године, па ћемо о наставку сарадње или прекиду уговора разговарати кад се заврши овај шампионат.

Ко све одлучује о могућој селидби?

При бирању животних путева сваки мој став је резултат договора са породицом, пре свега са супругом Тамаром. Није у питању само новац већ и начин живота. Имамо две ћеркице: Елену (6) и Тару (1), па морамо водити рачуна где ће и њима бити добро. А планирамо и проширење породице. Желимо да изједначимо тај „резултат” са Батистутом. Значи, имаћемо још троје деце. Деца су праве вредности, све друго је пролазно.

Шта Вам се ружно догодило на терену...

Памтим искључење у току утакмице Лиге шампиона између Андерлехта и Ливерпула. У судару са црнцем, Мухамедом Сисоком, Французом, тада играчем Ливерпула, обојица смо псовали. Он мене на француском, а ја њега на енглеском. Међутим судија Нилсон из Шведске је искључио мене уз објашњење да сам расиста и да сам Сисоку псовао мајку црну... На сву срећу Сисоко је поступио фер. При писању записника био је на мојој страни, па сам кажњен само са три утакмице забране играња, а могло је да буде и погубно. У Европи су тада српски фудбалери били на удару због, наводног, расизма. Непосредно пре мог судара са Сисоком сличан проблем је, у Италији, имао Михајловић са Вијеријем...

... а шта ван игре?

Оно због чега сам пре месец, два оптужен у Београду је чист фалсификат који је требало да послужи одређеној групи за финансијску уцену. Реч је о снимку сексуалног односа у коме сам ја, наводно, у главној улози. Мени јесте, у телефонском разговору, тражено 200.000 евра, али одмах сам цео случај пријавио полицији и тај случај је брзо окончан. Колико ме све дотакло најбоље се види по мојим играма. Сад сам баш у форми. Али, наш свет воли интриге, па се о овоме, што ми се није догодило, испредају разне „истине”.

Шта Вам је фудбал још донео?

Много пријатеља у низу земаља. Веома добро говорим неколико језика: француски, фламански, односно холандски, енглески и помало шпански. То знање ми је драгоцено. Фудбал ми омогућује дружење са људима које долазе из разних земаља, а знање језика да са њима комуницирам. И у тим, условно речено принудним условима, открио сам у некоме из Аргентине, Бразила, Кеније... праве вредности. Тако сам дошао и до нових сазнања о њиховим земљама, обичајима, култури... А било је и оних које сам упознао као пријатеље клуба и са којима сам се интензивно дружио.

Кога из тог света посебно памтите?

Велики навијач Андерлехта, у Бриселу, био је и Жан Клод ван Дам. Он је, као и Силвестер Сталоне, холивудска звезда. Глуми снагатора и у француским филмовима. Нека је врста европског Рамба. Веома је популаран и врло је дружељубив. Често смо се виђали на стадиону, у кафићима, на улици... Његова сестра је била власник теретане у коју је одлазила моја Тамара. И по тој линији смо се често дружили. Уз Жан-Клода ван Дама упознао сам и Жан-Пола Белмонда, некада познату француску филмску звезду. И он ме прихватио као да смо заједно одрасли...

Да ли у том свету познатих има дроге?

Има. И то веома много. Неки и не крију да је употребљавају. Чак о томе јавно причају као кад говоре о мекшим или тврђим цигарама... Међутим, ја дрогу никад нисам ни лизнуо иако мислим да би све у животу требало пробати. Али, и сувише волим себе да би могао своје тело да изложим било каквим злоупотребама.

Шта је Ваша дрога?

Љубав. Нема ништа лепше од тог осећаја. Имати праву љубав значи имати апсолутно све. Она је јача и већа од успеха и моћи било које врсте.

А шта Вам је још важно?

Слобода одлучивања и кретања. Без злоупотребе, наравно. Учио сам француски и читајући филозофа Жан-Пол Сартра. Он је рекао: „Сваки човек је одговоран за чување своје слободе”.