Ko ne poludi, taj nije normalan

„Sviram mnogo koncerata svake godine, ali uvek ima nekoliko nastupa koji su takvi da vam dignu temperaturu. Koncert u Areni je jedan od tih”, reči su jednog od najpoznatijih muzičara sa ovih prostora Gorana Bregovića uoči večerašnjeg koncerta, i to prvog solističkog posle gotovo dve decenije, u beogradskoj Štark areni. Uz stotinak muzičara na sceni Bregović će predstaviti poslednji album „Tri pisma iz Sarajeva”, zamišljen kao spajanje različitih muzičkih tradicija koje ističu kulturne razlike koje bi trebalo ceniti.

Umesto profesora marksizma, što mu je studijama bilo „namenjeno”, postao je rok zvezda, izbegavši, kako kaže, „tužnu sudbinu”. Posle „Bijelog dugmeta”, miliona prodatih albuma, izuzetne solo karijere, saradnje sa najznačajnijim svetskim imenima, primenjene muzike za filmove, pozorište, balet, i danas je jedini kantautor sa Balkana ovenčan najprestižnijom američkom nagradom „Gremi”. I jedini koji je, uz Mocarta, Prislija ili Sinatru, uvršćen u knjigu „101 umetnika koje morate čuti pre nego što umrete”.

Zašto se ranije niste „odvažili” da se sami poklonite beogradskoj publici već samo u društvu kolega iz „Bijelog dugmeta”?

Iskreno, nisam imao ni ponude da sviram u Beogradu. U Srbiji sam svirao samo u Guči. Ispostavilo se da je to nekako moja teritorija. Sada napokon imam dovoljno ludog menadžera koji veruje da i Arena može da se pretvori u pravu koncertnu dvoranu. Ako ja budem dobar, a biću, publika je svuda ista kad joj svirate dobru muziku. A Beograd je grad kroz koji je prošlo sve što u muzici vredi na ovome svetu, tako da je publika navikla na dobru muziku i zna da je sluša.

Poslednji album, koji ćete predstaviti večeras, naslovili ste „Tri pisma iz Sarajeva”. Kome ste namenili pisma?

Svima, sa porukom da, uprkos razlikama, moramo biti zajedno. Više mi je stalo da sviram ta „Tri pisma” kod nas nego bilo gde drugde. Zato će u Areni, na bini, biti stotinu muzičara. Ne okružujem se sa toliko muzičara zato što kvantitet tvori kvalitet, već zato što Bojan Suđić izvodi Simfonijski orkestar RTS-a u punom sastavu (68 muzičara), plus 20 pevača, plus moj orkestar i solisti... Nije sve to zato što volim sletove kao Kim Il Sung, nego zato što je album pisan za veliki sastav – tri violine i simfonijski orkestar.

Znate, kada sam došao u „neke godine” shvatio sam da je život kratak i kada od svih mogućnosti koje neko ima 15. decembra uveče bira da dva i po sata, koliko će trajati koncert, odvoji za Bregovića, to mi stvara odgovornost. I onda samo sebi kažem: „Brego, budi dobar”! I biću dobar! Voleo bih da siđem sa pozornice znajući da je zbilja vredelo truda. A i da tih 15.000 ljudi izađe sa osećanjem da su proveli lepo nekoliko sati života. Voleo bih da o ovom koncertu ne mislim kao o spektaklu. Reč spektakl je takva da banalizuje bilo kakav događaj. Važnija mi je ta naša mala balkanska potreba za ludilom koju „proizvodi” muzika. Volim tu ideju i stavio sam je kao moto na omot moje pretposlednje ploče – „Ko ne poludi, taj nije normalan”.

Vaš zvezdani status iz vremena komunizma izbrisao je rat na prostoru bivše Jugoslavije. Koliko je bilo teško pokrenuti sve iz pepela daleko odavde, u Parizu?

Ako već morate biti emigrant, a ja sam to morao za vreme rata, onda je Pariz najbolje mesto. Pariz ima tu dugu tradiciju da prihvata umetnike ili političare u egzilu – od ruskih ili skandinavskih pisaca, španskih slikara do svih mogućih političkih izbeglica... U Parizu zbilja možeš biti naš, a umetnik. Ne moraš biti, kao što je to slučaj u nekim drugim zemljama – naš, a lopov ili fizički radnik. 

Imao sam jedan eksperiment sa Njujorkom, ali posle šest meseci vratio sam se u Pariz. Ne mogu da pobegnem ni od domovine, iako često mislim da je ta naša ljubav prema domovini zahtevna i skupa. Mi istim žarom volimo ove svoje lude zemlje, kao što ostali ljudi vole svoje normalne zemlje, jer su, eto, imali sreću da se rode u normalnim zemljama. Moja deca će, naravno, uvek biti vezana za ovo ovde, ali drago mi je da se osećaju i Francuskinjama, jer je to nekako manje komplikovano rodoljublje.

Poslednje decenije održavate gotovo 150 koncerata godišnje. U 68. godini da li je to katkad naporno?

Znate kako kaže Luj Armstrong „Muzičari ne idu u penziju, već samo stanu kad više u njima nema muzike”. Još uvek osećam da imam puno muzike u sebi, i rekao bih da sam daleko od penzije.