Kovačici je mesto na listi

Specijalno za „Politiku”
Panonska Kovačica. Vojvođanski gradić u srcu južnog Banata koji godišnje poseti 20.000 turista. Nekada potpuno srpsko mesto, danas je svetli primer multietničkog sklada. U svetu umetnosti svi su čuli za ovaj živopisni gradić: smatraju ga metropolom naivnog slikarstva na planeti. Skoro svaka kuća mali je umetnički atelje. I za samu Slovačku – Kovačica je čarobna, jer u svojoj matici Slovaci nemaju niti su ikada imali ovakve umetničke oaze. Oni su tek u Srbiji našli blagotvorno tlo.

Zato će dve države, prema rečima premijerke Ane Brnabić, koja je nedavno posetila Slovačku, raditi zajedno na tome da Kovačicu uvrste na Uneskovu listu kulturne baštine.

„Nema zemlje na planeti koja ne bi poželela Kovačicu, ali ona je samo jedna, zahvaljujući slovačkoj nacionalnoj manjini. U 20. veku ministarstva sile za jednu zemlju bila su ministarstva policije i vojske, a za pametnu zemlju u 21. veku to su ministarstva kulture i obrazovanja. Mislim da jesmo i da ćemo biti pametna zemlja i da ćemo još više ulagati u obrazovanje i kulturu. Odavde odlazim s jasnim zadatkom: radićemo zajedno na tome da Kovačicu uvrstimo u Uneskovu listu kulturne baštine”, istakla je premijerka Srbije.

Ovo je izgovorila prilikom nedavne posete Bratislavi, gde je otvorila izložbu više umetnika kovačičkog naivnog slikarstva.

Od 1939. godine u Kovačici pojedinci razmenjuju slikarska iskustva i nesvesno postavljaju temelje škole naivnog slikarstva. Bili su to: Martin Paluška, Jan Sokol, Mihail Bireš, Vladimir Boboš. Oni su posle Drugog svetskog rata formirali Kulturno-prosvetno društvo „Pokrok” (Napredak) i 1952. godine organizovali prvu izložbu povodom 150 godina Slovaka u Kovačici. Slavu ovog društva ostvaruju Martin Jonaš i Jan Knjazovic. A šezdesetih ih preuzima Jan Čeh, kao direktor Doma kulture, i formira likovnu sekciju, da bi se sve zaokružilo državnom Galerijom naivne umetnosti kojoj su pripojeni i padinski naivni slikari.

Pikaso je majstorski molerskom četkicom stvarao kubizam, Bajron je predstavljao engleski, Igo francuski romantizam, a banatski moleri umetnosti ostavili su dubok trag u srpskom slikarstvu. Podsetimo se samo Paje Jovanovića, Uroša Predića ili Đure Jakšića. Vatrenim zanosom svojih osećanja prema damama u plavom, četkicom su izražavali čudotvornu ljubav, koja je prepoznatljiva i danas. Upravo ovi slikari po mestima rođenja (Vršac, Orlovat, Srpska Crnja) banatske su komšije kovačičkim naivcima. Pravci su im bili različiti, školovani su na slikarskim bečkim akademijama. S druge strane, kovačička slikarska elita svrstava se u paorske slikare naivce, bez ijednog dana provedenog u bilo kojoj molerskoj akademiji.

Ipak, kovačički slikari svojim ispisivanjem duginih boja ništa manje srce nisu imali niti su zaostajali u snažnom prenošenju emocija na platno u odnosu na akademske slikare. Inspiraciju su nalazili u paorskom poslu, u iskrenoj radosti plodovima stvorenim obradom zemlje. Na slikama se vide kukuruz, bundeve i snopovi pšenice, ušorene ulice, plave noći mladog i punog meseca iznad plavih kuća, plavih ulica i polja, u njima se prepoznaju radost i sreća, Bog i zemlja… Naravno, sve kroz prizmu rada na njivi i porodice koja je blizu. A ljubav u Panonskoj niziji izražavana je plavom nacionalnom bojom, bojom nekadašnjeg mora, bojom očiju njihovih voljenih žena.

Tako izložene slike kovačičkih naivaca su praznik za oči, kao što su slike Zuzane Halupove u Njujorku u UN, koja je svoju ljubav prema deci iskazivala na platnu, jer ih, nažalost, nije imala. Takve slike potpisivao je srcem Jan Knjazovic, čije su slike bile izlagane u pariskom Luvru. Njegov put nastavljaju ćerka Ana i unuka Nataša.

Kada zazimi, a furuna, kraljica peći, puna snopova šaša i banatskih tuluzina zapucketa, zažari se i rasplamsa vatru od kakve se i prozori znoje – ognjišta naivnih slikara pretvaraju se u ateljee naivnog moleraja. U takvoj atmosferi, pre svega paor, a posle umetnik – započinje druženje sa četkicom, bojom i platnom.

Paorske emocije u seoskoj idili pretaču se na platno, pričao nam je to Ivan Samošanin, koji je kod Jonaša bio podstanar dok je bio učenik škole u kojoj je sticao veliku maturu. On je podsticao Martina Jonaša da slika. Jonaš je jedan od najboljih kovačičkih slikara. Njegovo ime zapisano je u antologiji srpskog, jugoslovenskog i svetskog naivnog slikarstva. Nije se odvajao od svoje molersko-paorske kecelje, te se činilo da je u njoj i spavao. Na njegovim platnima, kako opisuje dr Jan Kišgeci u knjizi „Spomenici kukuruzu Martina Jonaša”, dominira vatrenonarandžasta boja bundeve, sunca i klipa kukuruza, što odiše mirom, svetlošću, izobiljem i optimizmom.

Od klipa on stvara kultnu figuru, koja parira drugom simbolu njegovog stvaralaštva – ljudskoj figuri hipertrofiranih udova, jer dlan mora biti dorastao džinovskom kukuruzu da bi klip bio apsolutno u vlasti šake. Na kraju, ta nacionalna plavetna žena ipak ostaje verna autoru, koji joj nedostaje kao danu sunce, jer, kako nemački književnik Gothold Efraim Lesing konstatuje o slikarstvu, „slikamo očima ljubavi, pa nas stoga moraju oceniti samo oči ljubavi”. Da, možda su to baš vaše oči, koje će doprineti da panonski biser uđe na listu Uneskove kulturne baštine uz pomoć vlade Republike Srbije.