Ковачици је место на листи

Специјално за „Политику”
Панонска Ковачица. Војвођански градић у срцу јужног Баната који годишње посети 20.000 туриста. Некада потпуно српско место, данас је светли пример мултиетничког склада. У свету уметности сви су чули за овај живописни градић: сматрају га метрополом наивног сликарства на планети. Скоро свака кућа мали је уметнички атеље. И за саму Словачку – Ковачица је чаробна, јер у својој матици Словаци немају нити су икада имали овакве уметничке оазе. Они су тек у Србији нашли благотворно тло.

Зато ће две државе, према речима премијерке Ане Брнабић, која је недавно посетила Словачку, радити заједно на томе да Ковачицу уврсте на Унескову листу културне баштине.

„Нема земље на планети која не би пожелела Ковачицу, али она је само једна, захваљујући словачкој националној мањини. У 20. веку министарства силе за једну земљу била су министарства полиције и војске, а за паметну земљу у 21. веку то су министарства културе и образовања. Мислим да јесмо и да ћемо бити паметна земља и да ћемо још више улагати у образовање и културу. Одавде одлазим с јасним задатком: радићемо заједно на томе да Ковачицу уврстимо у Унескову листу културне баштине”, истакла је премијерка Србије.

Ово је изговорила приликом недавне посете Братислави, где је отворила изложбу више уметника ковачичког наивног сликарства.

Од 1939. године у Ковачици појединци размењују сликарска искуства и несвесно постављају темеље школе наивног сликарства. Били су то: Мартин Палушка, Јан Сокол, Михаил Биреш, Владимир Бобош. Они су после Другог светског рата формирали Културно-просветно друштво „Покрок” (Напредак) и 1952. године организовали прву изложбу поводом 150 година Словака у Ковачици. Славу овог друштва остварују Мартин Јонаш и Јан Књазовиц. А шездесетих их преузима Јан Чех, као директор Дома културе, и формира ликовну секцију, да би се све заокружило државном Галеријом наивне уметности којој су припојени и падински наивни сликари.

Пикасо је мајсторски молерском четкицом стварао кубизам, Бајрон је представљао енглески, Иго француски романтизам, а банатски молери уметности оставили су дубок траг у српском сликарству. Подсетимо се само Паје Јовановића, Уроша Предића или Ђуре Јакшића. Ватреним заносом својих осећања према дамама у плавом, четкицом су изражавали чудотворну љубав, која је препознатљива и данас. Управо ови сликари по местима рођења (Вршац, Орловат, Српска Црња) банатске су комшије ковачичким наивцима. Правци су им били различити, школовани су на сликарским бечким академијама. С друге стране, ковачичка сликарска елита сврстава се у паорске сликаре наивце, без иједног дана проведеног у било којој молерској академији.

Ипак, ковачички сликари својим исписивањем дугиних боја ништа мање срце нису имали нити су заостајали у снажном преношењу емоција на платно у односу на академске сликаре. Инспирацију су налазили у паорском послу, у искреној радости плодовима створеним обрадом земље. На сликама се виде кукуруз, бундеве и снопови пшенице, ушорене улице, плаве ноћи младог и пуног месеца изнад плавих кућа, плавих улица и поља, у њима се препознају радост и срећа, Бог и земља… Наравно, све кроз призму рада на њиви и породице која је близу. А љубав у Панонској низији изражавана је плавом националном бојом, бојом некадашњег мора, бојом очију њихових вољених жена.

Тако изложене слике ковачичких наиваца су празник за очи, као што су слике Зузане Халупове у Њујорку у УН, која је своју љубав према деци исказивала на платну, јер их, нажалост, није имала. Такве слике потписивао је срцем Јан Књазовиц, чије су слике биле излагане у париском Лувру. Његов пут настављају ћерка Ана и унука Наташа.

Када зазими, а фуруна, краљица пећи, пуна снопова шаша и банатских тулузина запуцкета, зажари се и распламса ватру од какве се и прозори зноје – огњишта наивних сликара претварају се у атељее наивног молераја. У таквој атмосфери, пре свега паор, а после уметник – започиње дружење са четкицом, бојом и платном.

Паорске емоције у сеоској идили претачу се на платно, причао нам је то Иван Самошанин, који је код Јонаша био подстанар док је био ученик школе у којој је стицао велику матуру. Он је подстицао Мартина Јонаша да слика. Јонаш је један од најбољих ковачичких сликара. Његово име записано је у антологији српског, југословенског и светског наивног сликарства. Није се одвајао од своје молерско-паорске кецеље, те се чинило да је у њој и спавао. На његовим платнима, како описује др Јан Кишгеци у књизи „Споменици кукурузу Мартина Јонаша”, доминира ватренонаранџаста боја бундеве, сунца и клипа кукуруза, што одише миром, светлошћу, изобиљем и оптимизмом.

Од клипа он ствара култну фигуру, која парира другом симболу његовог стваралаштва – људској фигури хипертрофираних удова, јер длан мора бити дорастао џиновском кукурузу да би клип био апсолутно у власти шаке. На крају, та национална плаветна жена ипак остаје верна аутору, који јој недостаје као дану сунце, јер, како немачки књижевник Готхолд Ефраим Лесинг констатује о сликарству, „сликамо очима љубави, па нас стога морају оценити само очи љубави”. Да, можда су то баш ваше очи, које ће допринети да панонски бисер уђе на листу Унескове културне баштине уз помоћ владе Републике Србије.