Teniska šljaka od sitno mlevenog crepa

Rešio je pre petnaestak godina da pravi teniske terene. Dugo godina je radio u „Vojvodina putu”, firmi koja se bavila građenjem i održavanjem puteva. Tu je stekao Milorad Petrović prva iskustva s različitim materijalima kojima se presvlače kolovozi i trotoari i razne druge sportske staze i rekreativna šetališta. U privatni biznis je ušao kada je video da u preduzećima kojima se sprema tranzicija poslovi ne idu kako treba i da im je budućnost neizvesna.

Bavio se raznim poslovima pokušavajući da iskoristi svoje veštine i marljivost kako bi obezbedio egzistenciju svojoj porodici. U senci naglog interesa za tenis u našoj zemlji, posvetio se izgradnji igrališta i šljake koja se namenjuje za podlogu prilagođenu odskakanju bele loptice i u tom svojstvu znaju ga mnogi poslenici iz ovog sporta. Specifičnost Petrovićevog posla je u tome što je sam konstruisao i ugradio tehnologiju u svojoj skromnoj fabrici i sam je, uz pomoć nekoliko radnika, koje povremeno angažuje, opslužuje s lopatom u rukama.

Milorad Petrović je rođen sredinom prošlog veka na Zlatici, svojevrsnom i uspešnom poljoprivrednom imanju na koje su godinama u socijalističkom periodu odlazili zapenušeni reporteri da najave prvu setvu, prvu žetvu, rekordne prinose. – Tu sam kao dečak gledao kako se tako dobro radilo i od toga rada lepo živelo da smo, kad su se pojavili prvi kolor-televizori, po glavi stanovnika, imali više tih modernih aparata nego Zrenjanin ili Beograd. Pazi, još uvek tamo stoji ljuštara za pirinač jer se gajila i ta kultura – oglašava se Milorad i naglašava kako je u takvom okruženju već u detinjstvu stekao radne navike!

Prve pare, doduše simbolične, zaradio je od fudbala: u Proleteru, Hajduku iz Kule, Banatu pa stigao i do Karlovca u Hrvatskoj. Kad su nagovešteni problemi u tranziciji nije sedeo skrštenih ruku. Osnovao je privatnu firmu i radio svakojake poslove. U tom periodu se seća postavljanja parketa kod tadašnjeg predsednika Uzbekistana Islama Karimova u njegovim vilama i rezidencijama. Tu su radili neki Beograđani, ali loše i nestručno pa je jedan posrednik pozvao njega. S njim su Uzbekistanci bili prezadovoljni. Odlično se seća anegdote iz taksija u Taškentu. –Tamo svako može da taksira i tako je igrom slučaja zaustavio bivšeg boksera koji je pobedio čuvenog Zrenjaninca Zvonka Vujina, nekada neprikosnovenog nokautera. Kad je čuo da sam iz Zrenjanina, iz Srbije, taj taksista bokser se oduševio i iskoristio priliku da još jednom ispriča priču o svom životnom  trijumfu.

Sada se ispostavlja da je Milorad najbolji posao napravio kada je počeo da se melje crep i pravi šljaku za teniske terene i trim-staze. Sam je konstruisao tehnološku liniju i stekao niz poslovnih partnera koje snabdeva svojim proizvodom. Đokoviće, Ječmenicu, šljaka je dospela i na Kusturičin Drvengrad. – Ima raznih vrsta šljake, samo jedna je najbolja. Onu koju ja proizvedem ne odnosi vetar, ima postojanu boju koja se ne menja u bilo kojim atmosferskim prilikama. Crep se melje u granulat od 0 do 8, za donji sloj, i od 0 do 2 milimetra za gornji, odnosno površinski sloj – objašnjava ovaj stručnjak za teniske terene koji pravi podlogu i po potrebi gradi igrališta sve do postavljanja belih linija i mreže i podvlači da igralište mora da se održava i obavezno jednom godišnje osvežava. Milorad Petrović izrađuje cigle od mlevenog crepa, kao i masu za prekrivanje demit fasada i trim-staza. Izvozi u Rumuniju, Hrvatsku i ostale republike bivše Jugoslavije. Posla ima, mora i da ga odbija jer nema dovoljno radnika. Preko zime stvori zalihe koje rasproda kad počne sezona. Do sada mu je najveće tržište bio Novi Sad, a tajna kvaliteta njegove šljake je izuzetna glina od koje se peče crep.