Vidra – plivač bez premca

Priroda se uvek sama najbolje postara za svoje stanovnike. Dobar primer za to jeste vidra koja pripada porodici kuna i ima telo prilagođeno za život i u vodi i na zemlji. Ona je ujedno i pokazatelj uspešnog, mada ne potpunog, povratka u sredinu u kojoj je prvobitno život i nastao – u vodu.

Vidra ima kratke i snažne noge sa prstima povezanim plovnom kožicom, od 63 do 90 centimetara dugačko pljosnato telo, čvrst rep koji meri tri do pet decimetara i malu glavu sa jedva uočljivim ušima. Njeno izuzetno cenjeno krzno prekriveno je sjajnim osjem koje sprečava prodor vode do kože. Teška je šest do 15 kilograma, a vek joj je 15 do 18 godina.

Vidra je građom tela prilagođena životu u vodi. Nogama snažno vesla, rep joj služi kao kormilo, krzno joj je glatko i klisko, uši i nos se mogu potpuno zatvoriti i sve to joj omogućava da lako pliva ili roni. Ona je takav majstor u ovim „disciplinama” da je jedina prednost riba u tome što poseduju škrge, dok vidra, pošto ima pluća, mora s vremena na vreme da isturi njušku van vode da bi udahnula vazduh.

Ova životinja odlično se snalazi i na suvom. Zbog kratkih nogu kreće se naizgled puzeći, ali ipak prilično brzo. Ima posebnu tehniku klizanja po snegu, ledu i blatu, i veoma je zanimljiv prizor ako gledate vidru kako se zabavlja spuštajući se niz prirodne tobogane.

U potrazi za životnim prostorom, vidra ume da prevali velika rastojanja, pa čak joj ni planine ne predstavljaju prepreku. Rasprostranjena je u više vrsta na svim kontinentima, izuzev krajnjeg severa i juga i Australije.

Hrani se uglavnom ribom koju vešto lovi. Iako je zbog toga smatraju štetočinom, sa gledišta prirodne selekcije, ona je u stvari korisna jer hvata prvenstveno manje sposobne jedinke, među kojima ima i bolesnih riba. Njen jelovnik upotpunjuju rakovi, mekušci, žabe, čak i ptice i sitni sisari.

Vidra u lov kreće noću, a dan provodi u pripremanju skloništa ili u svojoj, vešto napravljenoj, jazbini. Ulaz u nju nalazi se pod vodom na dubini manjoj od metra. Kada prođe kroz dugačak hodnik stiže u „kotao” postavljen suvom travom i mahovinom. Međutim, neki put nastanjuje i napuštene jazbine lisica i jazavaca.

Ova životinja može i da se pripitomi i tada postaje živahan i zanimljiv čovekov pratilac, a neki put i pomagač. U južnom delu Azije ljudi koriste vidru za ribolov. Obično je vežu konopcem, puste u vodu, a ona poslušno donese svoj plen.