Da li predsednik Makron čita „Larus”

Setio sam se scene iz serije  „Vuk Karadžić”. Državni cenzor austrijske imperije dolazi kod kancelara Klemensa Meterniha (1821–1848) i traži od njega da zabrani Vukov rečnik. Na to kancelar kaže: „Ja to ne mogu.” Zaprepašćeni cenzor ga pita: „Kako ne možete, pa vi upravljate državom?” Meternih dodaje: „Taj rukopis je odobrio veliki Gete, ko sam ja da se tom geniju suprotstavim?” Gete je u odnosu na Meterniha politički niko. Ali je u to vreme najveći kulturni autoritet u nemačkom kulturnom prostoru. I taj autoritet jači je, kako vidimo, od najjačeg austrijskog političara.

Podsetimo se pri tome da je Gete veličina, ali samo jedan od nemačkih kulturnih giganata, a enciklopedija „Larus” je jedna jedina. Nikakav pojedinac, bio on Balzak, Rable, Igo, nije ravan enciklopediji „Larus”.

Bilo bi zato logično da predsednik Francuske bespogovorno poštuje ono šta kaže „Larus”. A da li poštuje neka pokaže sledeći slučaj. Nedavno je Makron, indirektno kritikujući Trampa, kazao: „Nacionalizam je izdaja patriotizma.” To znači da su nacionalisti zbog toga što prihvataju i poštuju tu ideologiju izdajnici, a to je najveća optužba u politici. Ona u mnogim državama povlači smrtnu kaznu. Takva izjava je vulgarni falsifikat odrednice nacionalizam u enciklopediji „Larus”, koju bi svaki čovek koji govori francuski trebalo da poštuje. Ona sublimira ono što je u francuskom jeziku uobičajena sadržina nekog pojma. A šta pod odrednicom nacionalizam tamo stoji? Dakle svako ko elementarno poznaje francuski može preko interneta proveriti kako „Larus” tumači pojam nacionalizam. Tamo stoje dve definicije. Prava je: „Politički pokret pojedinaca koji su odlučili da formiraju nacionalnu zajednicu zbog veza (jezičkih, kulturnih) koje ih ujedinjuju i zbog kojih mogu da požele da stvore suverenu državu.” I druga: „Politička teorija koja ističe prednost nacionalnog interesa u odnosu na klasne i grupne interese od kojih je nacija sastavljena ili u odnosu na druge nacije u međunarodnoj zajednici.”

Prema francuskom predsedniku, ovo bi trebalo da bude izdaja patriotizma. Hajde dakle da vidimo kako „Larus” definiše patriotizam da bismo mogli da zaključimo da li nacionalizam zaista predstavlja njegovu izdaju. Pod odrednicom patriotizam stoji: „Sentimentalna privrženost otadžbini koja se izražava u volji da se ona brani i promoviše.”

Ko može da zaključi iz ovih definicija da nacionalizam predstavlja izdaju patriotizma? Najjednostavnije rečeno, ovo je izvrtanje objašnjenja koje nam o pojmovima patriotizma i nacionalizma daje najuglednija francuska enciklopedija. Ovim se Makron, šef formalno liberalne države, ponaša daleko kruće i neprihvatljivije od kancelara apsolutističke monarhije kakva je bila Meternihova Austrija. Očigledno je da Makron koristi jezički inženjering u funkciji razbijanja nacionalne ideje i promovisanja nenacionalnog političkog poretka. Poretka koji bi se zasnivao na nenacionalnom građanstvu. Ali negde drugde, ne u Francuskoj.

Promovisanje građanskog političkog poretka je legitimno i plemenito, ali ako je iskreno. Jer ko ne bi voleo društvo apsolutnih ljudskih sloboda, gde bi pravni poredak bio u funkciji pojedinca. Čemu sve te nacionalne, rasne, jezičke i verske barijere. Čemu državne granice? Ja za sebe često kažem da sam građanski fundamentalista i želeo bih da budem građanin sveta. Problem je u tome što je ta plemenita ideja nemoguća. I što je posebno važno, ako pođemo od sadašnjih činjenica a ne od naših želja, ne vidim nijedan dokaz da će to ikada biti moguće.

Ali ostavimo po strani budućnost. Ova ideja je nemoguća danas, a mi živimo u sadašnjosti. Današnjica pokazuje da sve države koje najviše pričaju o građanstvu nemaju ni najmanju nameru da se nacionalizma, baš tako nacionalizma, oslobode. Uzmimo na primer Englesku. U ime koje ideologije je Engleska ušla u rat sa Argentinom zbog Folklandskih ostrva? Da se radilo o odbrani Londona to bi moglo biti proglašeno odbranom nacionalnog suvereniteta. Ali radi se o teritoriji koja je britanska kao posledica imperijalizma. Dakle ne samo nacionalistička politika nego je i imperijalistička legitimna s tačke gledišta države, na koju ukazujemo kao primer demokratije i građanstva.

Posledice te demokratije sam video 1989. kada sam prvi put bio u Buenos Ajresu. Mnogo mladih ljudi bez nogu i očiju, izgubljenih u folklandskom ratu prosilo je u Ulici Florida ne bi li obezbedili pare za hleb. Očigledno je da politike i Engleske i Francuske sasvim legitimnim smatraju i nacionalizam i imperijalizam kada su u njihovom interesu.

Profesor univerziteta, osnivač naučne discipline Politikologija religije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista