Да ли председник Макрон чита „Ларус”

Сетио сам се сцене из серије  „Вук Караџић”. Државни цензор аустријске империје долази код канцелара Клеменса Метерниха (1821–1848) и тражи од њега да забрани Вуков речник. На то канцелар каже: „Ја то не могу.” Запрепашћени цензор га пита: „Како не можете, па ви управљате државом?” Метерних додаје: „Тај рукопис је одобрио велики Гете, ко сам ја да се том генију супротставим?” Гете је у односу на Метерниха политички нико. Али је у то време највећи културни ауторитет у немачком културном простору. И тај ауторитет јачи је, како видимо, од најјачег аустријског политичара.

Подсетимо се при томе да је Гете величина, али само један од немачких културних гиганата, а енциклопедија „Ларус” је једна једина. Никакав појединац, био он Балзак, Рабле, Иго, није раван енциклопедији „Ларус”.

Било би зато логично да председник Француске беспоговорно поштује оно шта каже „Ларус”. А да ли поштује нека покаже следећи случај. Недавно је Макрон, индиректно критикујући Трампа, казао: „Национализам је издаја патриотизма.” То значи да су националисти због тога што прихватају и поштују ту идеологију издајници, а то је највећа оптужба у политици. Она у многим државама повлачи смртну казну. Таква изјава је вулгарни фалсификат одреднице национализам у енциклопедији „Ларус”, коју би сваки човек који говори француски требало да поштује. Она сублимира оно што је у француском језику уобичајена садржина неког појма. А шта под одредницом национализам тамо стоји? Дакле свако ко елементарно познаје француски може преко интернета проверити како „Ларус” тумачи појам национализам. Тамо стоје две дефиниције. Права је: „Политички покрет појединаца који су одлучили да формирају националну заједницу због веза (језичких, културних) које их уједињују и због којих могу да пожеле да створе суверену државу.” И друга: „Политичка теорија која истиче предност националног интереса у односу на класне и групне интересе од којих је нација састављена или у односу на друге нације у међународној заједници.”

Према француском председнику, ово би требало да буде издаја патриотизма. Хајде дакле да видимо како „Ларус” дефинише патриотизам да бисмо могли да закључимо да ли национализам заиста представља његову издају. Под одредницом патриотизам стоји: „Сентиментална приврженост отаџбини која се изражава у вољи да се она брани и промовише.”

Ко може да закључи из ових дефиниција да национализам представља издају патриотизма? Најједноставније речено, ово је извртање објашњења које нам о појмовима патриотизма и национализма даје најугледнија француска енциклопедија. Овим се Макрон, шеф формално либералне државе, понаша далеко круће и неприхватљивије од канцелара апсолутистичке монархије каква је била Метернихова Аустрија. Очигледно је да Макрон користи језички инжењеринг у функцији разбијања националне идеје и промовисања ненационалног политичког поретка. Поретка који би се заснивао на ненационалном грађанству. Али негде другде, не у Француској.

Промовисање грађанског политичког поретка је легитимно и племенито, али ако је искрено. Јер ко не би волео друштво апсолутних људских слобода, где би правни поредак био у функцији појединца. Чему све те националне, расне, језичке и верске баријере. Чему државне границе? Ја за себе често кажем да сам грађански фундаменталиста и желео бих да будем грађанин света. Проблем је у томе што је та племенита идеја немогућа. И што је посебно важно, ако пођемо од садашњих чињеница а не од наших жеља, не видим ниједан доказ да ће то икада бити могуће.

Али оставимо по страни будућност. Ова идеја је немогућа данас, а ми живимо у садашњости. Данашњица показује да све државе које највише причају о грађанству немају ни најмању намеру да се национализма, баш тако национализма, ослободе. Узмимо на пример Енглеску. У име које идеологије је Енглеска ушла у рат са Аргентином због Фолкландских острва? Да се радило о одбрани Лондона то би могло бити проглашено одбраном националног суверенитета. Али ради се о територији која је британска као последица империјализма. Дакле не само националистичка политика него је и империјалистичка легитимна с тачке гледишта државе, на коју указујемо као пример демократије и грађанства.

Последице те демократије сам видео 1989. када сам први пут био у Буенос Ајресу. Много младих људи без ногу и очију, изгубљених у фолкландском рату просило је у Улици Флорида не би ли обезбедили паре за хлеб. Очигледно је да политике и Енглеске и Француске сасвим легитимним сматрају и национализам и империјализам када су у њиховом интересу.

Професор универзитета, оснивач научне дисциплине Политикологија религије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа