Šta nose protesti

U godini koja je pred nama, po oceni političkih analitičara, mogućno je očekivati konačno razrešenje dugogodišnjeg spora između Srbije i Kosova, pre svega zbog rešenosti Vašingtona da sredi stvari na zapadnom Balkanu, konfrontirajući se rastućem uticaju Rusije. U jeku sve većih tenzija između Beograda i Prištine američki predsednik Tramp je u decembru uputio pismo predsednicima Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju sa porukom da je to „jedinstvena prilika… za postizanje sveobuhvatnog mira”. Izgleda da je Beloj kući dozlogrdila sporost i neefikasnost Brisela (utoliko pre što se u maju očekuju izbori za Evropski parlament), pa je američka administracija rešila da uzme stvari u svoje ruke.

Na praktičnom planu, posledica toga je nužnost da Srbija iskaže veću privrženost zajedničkoj evropskoj politici (pre svega, u pogledu Rusije) i da znatno ubrza proces evrointegracija. Kako drugačije odmeriti značaj i ulogu aktuelnih građanskih protesta u Srbiji nego upravo u svetlu tih odsudnih (geo)strateških ciljeva, od čijeg ispunjenja zavisi naša dalja budućnost? Sami protesti su legitiman izraz nezadovoljstva postojećim stanjem, a svoje nezadovoljstvo iskazuju građani koji, po rečima pisca Vladimira Arsenijevića, jednostavno „nisu reprezentovani od strane bilo koga na političkom polju”. Tu dolazimo do svojevrsnog paradoksa: iako proteste podržava opozicija – nadajući se da će joj vlast na taj način doći sama od sebe, pasti u krilo kao zlatna jabuka – njih sprovode građani nezadovoljni vlašću, ali ništa manje i opozicijom. Kako je pitanje političke artikulacije od presudne važnosti po uspeh pomenutih protesta, to Arsenijević svoja razmišljanja završava jednim rezigniranim pitanjem: „Kvaka 22 je što ti protesti nemaju šanse da uspeju ako ne budu preuzeti od strane neke institucionalizovane političke strukture – a ko je to? Tu se nalazi jedan vakuum i stvar na koju nemamo jasan odgovor.”

Neinventivnost opozicije, konkretno što se tiče ovih poslednjih protesta, ogleda se ne toliko u tome što deluje iz senke, svesna očito da joj rejting stoji vrlo nisko, koliko u činjenici da i dalje insistira na recikliranju prošlosti i paraleli Milošević–Vučić, uveravajući nas da smo ponovo u 1996. godini i kao da se ništa u međuvremenu nije promenilo. Međutim, ono na šta nužno treba podsetiti jeste da je 1996. Đinđić na talasu opšteg nezadovoljstva izveo glumce i građane na ulice, a ne obrnuto; meta nezadovoljstva bio je ondašnji predsednik Milošević, jer je olako obećao pobedu u ratovima koje će Srbija redom izgubiti. Ondašnji DS sa današnjim DS-om gotovo da nema ničeg zajedničkog; današnji DS, ucenjen, usitnjen i pod zelenaškom hipotekom, srozao se na to da ne on, već Dveri, daju osnovni politički ton celokupnoj opozicionoj koaliciji. Sama koalicija u čijem je sastavu stranka poput Dveri bila bi nezamisliva u vreme Đinđića, koliko god ovaj slovio za pragmatičnog političara. Put koji je DS prevalio od tada do danas jeste mera sunovrata proklamovanih građanskih principa i demokratskih načela, za koje se ova stranka zalaže. Na tom putu je Srbija padala sve niže; opozicija je postala, ako ne potkupljena, onda desetkovana – dakle, istorijski gledano, ne Vučić, nego Tadić i Đilas snose najveću odgovornost za stanje na opozicionom frontu (i „istorijsko” pomirenje sa SPS-om pada takođe u njihovo vreme). Isti je slučaj i sa stanjem u medijima: SNS je samo nastavio da ide dobro utabanim stazama koje su svojevremeno trasirali Tadić i Đilas; ako ćemo pravo, jedini period relativnog procvata slobode u medijima Srbija je doživela za vreme Đinđića (ali je, nažalost, i to iskorišćeno ponajviše za medijsku pripremu njegovog ubistva).

Teško je dati odgovor na gornje Arsenijevićevo pitanje: „Koja će politička struktura preuzeti proteste?” U obzir treba uzeti sve moguće scenarije, od kojih se izdvajaju dva. Najgori je taj da se građanskim protestima okoristi današnja tzv. opozicija, okupljena oko Đilasa, sa marginalizovanim DS-om u svojim redovima. Ne treba mnogo mudrosti da bi se zaključilo koji bi njihov dalji pravac delovanja bio; po svemu sudeći, nešto u skladu s onim što je nedavno izjavio Saša Radulović, bivši lider DJB-a: „Srbija bi trebalo… da ojača svoj suverenitet. Srbija treba da napusti EU integracije jer su postale poligon za kolonizaciju od strane Nemačke.” Ceo ovaj nacionalistički desni blok, naime, sa Dverima na čelu, veruje u to kako između EU integracija i navodne kolonizacije Srbije stoji nesumnjiv znak jednakosti. Najbolji scenario, pak, bio bi da postojeći protesti postanu nukleus buduće zdrave, demokratske i proevropske opozicije, kojoj će ulazak u EU biti primarni motiv delovanja.

Prevodilac i esejista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista