Osmoro skromnih Joksimovića

Ljubiš na Zlatiboru – Skromno žive osmoro Joksimovića iz Ljubiša samo od jedne plate, ali otac Mile, ovde znan po nadimku Sajdžija, s ponosom kaže reporterima „Politike“: „Najjači sam u selu. Imam od svih najviše, šestoro dece. Ona su najveće bogatstvo. Radim kao konobar u seoskoj kafani i moj gazda koji ima četvoro voli da se našali: stići ću te, Mile, veli mi. A ja odgovaram: stigao bi ti mene kad bih ja stao”.

To „stajanje“ ipak traje izvesno vreme u Joksimovićima, budući da najmlađa od šestoro braće i sestara Jovana ima već šest godina. Od nje su stariji Bojana, Miloš, Ivana, Milica, sve osnovci, te najstariji Ivan koji je srednjoškolac. Dobra, lepo vaspitana, skromna i poslušna deca. Osmeh im ne silazi sa usana. Osrednji su đaci, bez jedinica. I nikad im dosadno nije, kad ih je ovoliko, društvo za igru uvek imaju.

Majka Slađana, domaćica, 16 godina od svog supruga mlađa, neumorno brine o deci. Ne zna kud će pre, kaže. Samo pere, čisti, sprema.

– Prašak za pranje skup, hrana još skuplja. Ponešto im odeće kupujemo, posle to mlađi nasleđuju kad stariji prerastu. Država traži više rađanja, a ne daje za sve dečji dodatak. Od naših šestoro četvoro ga prima. A šta ću sa još dvoje, da ih bacim? Nije nam lako, ali ne treba se žaliti. Bolje šestoro nego jedno, ili, ne daj bože, nijedno – govori majka.

Kuća im seoska, nevelika, kraj crkve u Ljubišu. Mile, koji je nekad satove popravljao pa nadimak tako zaradio, radi u centru sela, poslužuje goste u kafani „Pećinar“. Njegova se reč u kući sluša. On okom, deca skokom. Plata mu osrednja, a od prihoda još imaju i dečje dodatke za četvoro.

– Borba je neprestana – priča Mile. – Okućnica nam mala, zemlja posna zlatiborska. Jednu kravu imamo, a koze smo prodali, mnogo nemirne. Najveći trošak nam je za najstarijeg Ivana, koji uči za konobara u Čajetini. Tamo stanuje, plaćamo mu kiriju, hranu nosi i plus mu dajemo sedmično po 500 dinara, za doručak i autobusku kartu. Mlađi manje koštaju, ponešto im se daje. Skromni su, obraduju se i poljube me kad im dam deset dinara da ponesu u školu i potroše.

Mali Joksimovići ne sanjaju kompjutere, Internet i čuda tehnike. Imaju skromniju želju: da vide more. „Ja sam jedini na moru bio, preko Crvenog krsta, i naučio da plivam“, pohvalio nam se Miloš, na šta su njegove sestre kazale: „Pa, i mi bismo išle“. „Ma, šta ćete tamo, kad ne znate da plivate“, našalio se nasmejani dečak...