Осморо скромних Јоксимовића

Љубиш на Златибору – Скромно живе осморо Јоксимовића из Љубиша само од једне плате, али отац Миле, овде знан по надимку Сајџија, с поносом каже репортерима „Политике“: „Најјачи сам у селу. Имам од свих највише, шесторо деце. Она су највеће богатство. Радим као конобар у сеоској кафани и мој газда који има четворо воли да се нашали: стићи ћу те, Миле, вели ми. А ја одговарам: стигао би ти мене кад бих ја стао”.

То „стајање“ ипак траје извесно време у Јоксимовићима, будући да најмлађа од шесторо браће и сестара Јована има већ шест година. Од ње су старији Бојана, Милош, Ивана, Милица, све основци, те најстарији Иван који је средњошколац. Добра, лепо васпитана, скромна и послушна деца. Осмех им не силази са усана. Осредњи су ђаци, без јединица. И никад им досадно није, кад их је оволико, друштво за игру увек имају.

Мајка Слађана, домаћица, 16 година од свог супруга млађа, неуморно брине о деци. Не зна куд ће пре, каже. Само пере, чисти, спрема.

– Прашак за прање скуп, храна још скупља. Понешто им одеће купујемо, после то млађи наслеђују кад старији прерасту. Држава тражи више рађања, а не даје за све дечји додатак. Од наших шесторо четворо га прима. А шта ћу са још двоје, да их бацим? Није нам лако, али не треба се жалити. Боље шесторо него једно, или, не дај боже, ниједно – говори мајка.

Кућа им сеоска, невелика, крај цркве у Љубишу. Миле, који је некад сатове поправљао па надимак тако зарадио, ради у центру села, послужује госте у кафани „Пећинар“. Његова се реч у кући слуша. Он оком, деца скоком. Плата му осредња, а од прихода још имају и дечје додатке за четворо.

– Борба је непрестана – прича Миле. – Окућница нам мала, земља посна златиборска. Једну краву имамо, а козе смо продали, много немирне. Највећи трошак нам је за најстаријег Ивана, који учи за конобара у Чајетини. Тамо станује, плаћамо му кирију, храну носи и плус му дајемо седмично по 500 динара, за доручак и аутобуску карту. Млађи мање коштају, понешто им се даје. Скромни су, обрадују се и пољубе ме кад им дам десет динара да понесу у школу и потроше.

Мали Јоксимовићи не сањају компјутере, Интернет и чуда технике. Имају скромнију жељу: да виде море. „Ја сам једини на мору био, преко Црвеног крста, и научио да пливам“, похвалио нам се Милош, на шта су његове сестре казале: „Па, и ми бисмо ишле“. „Ма, шта ћете тамо, кад не знате да пливате“, нашалио се насмејани дечак...