Skulptura otkriva karakter prostora

Specijalno za Politiku
Vizbaden – Uprkos hladnoj, zimskoj kiši koja se smenjivala sa snegom Vizbaden, čuveno banjsko mesto nedaleko od Frankfurta je i u tim „nepovoljnim” okolnostima privlačilo turiste. Brojne znamenitosti, raskošna arhitektura, restorani...sve to je vredelo videti, ali pravi dragulj nalazio se u Muzeju Vizbaden u vidu retrospektive „Architect of the Void”, posvećene baskijskom vajaru Eduardu Čilidi (1924–2002), koja traje do 10. marta, a realizovana je uz pomoć Fondacije Čilida. Sada, 16 godina od umetnikove smrti, prvi put u Nemačkoj, gde je bio izuzetno prihvaćen i postavio veliki broj skulptura u javnom prostoru, organizovan je najsveobuhvatniji prikaz opusa Eduarda Čilide sa 120 radova.

I to počev od njegovih studentskih dana gde dominira skulptura „Forma” iz 1948. nastala u Parizu, do zrele stvaralačke faze prezentirane putem crteža, vajarskih dela, predložaka za izradu monumentalnih spomenika, fotografija ostvarenja u javnom prostoru rasutih širom sveta. Čilida je poznat po tome što je duboko promišljao i istraživao odnos skulpture i prostora, nadahnjivao se prirodom, umetnošću i filozofijom. Inspirisao je Martina Hajdegera da napiše spis „Umetnost i prostor” koji je u St. Galenu objavljen 1969, a Čilida ga je lično ilustrovao.

– Moja najvažnija dela stvorena su za javnost i pripadaju svima. To je zato što sam napravio istinski napor da nađem pogodan prostor za njih. Umetničko delo mora biti jedinstveno, unikat, a potencijalnih posmatrača je mnogo i svi treba da budu njegovi vlasnici – isticao je Eduardo Čilida, glavni predstavnik monumentalne modernističke skulpture, koji je uz slikara Antonija Sauru bio najcenjeniji španski umetnik druge polovine 20. veka. Od svega što je stvorio, mesto remek-dela zauzima skulptura od čelika pod nazivom  „Wind comb” iz 1977. postavljena u njegovom rodnom San Sebastijanu na tri litice, izložena udarima vetra i Atlantika. Ona krasi i veliki pano na ulasku u Muzej Vizbaden i slikovito poziva publiku na njegovu izložbu.

– More je bilo moj učitelj. Kada sam bio mlađi išao bih na obalu umesto u školu. Gledao sam talase i mislio „Odakle dolaze?” Nisam znao da ću biti vajar, ali mislim da sam već tada razmišljao o delu „Wind comb”. To mesto je početak ovog rada – rekao je u jednom od intervjua Čilida. Konstrukcija ove skulpture, koja izgleda kao da želi da ukroti more i vetar, teška je 11 tona i rađena je od 1975. do 1977. U mladosti je arhitektura bila njegov prvi izbor, ali je 1947. ipak upisao Akademiju lepih umetnosti u Madridu. Godinu dana kasnije se seli u Pariz gde je napravio prve skulpture u glini, inspirisane ljudskom figurom, pod uticajem grčkih vajara. U Baskiju se vraća 1951. i okreće se čvrstim materijalima – čeliku, kamenu i betonu.

Između dodele Gran-prija Venecijanskog bijenala 1958. i posebne izložbe na Bijenalu 1990. godine, odvijala se Čilidina karijera međunarodno traženog vajara monumentalnih skulptura. Prostor je za njega bio izazov i fascinacija.

– Osećao sam tu relativnu poslušnost i savitljivost gvožđa koja mi je pomagala da realizujem ideje. I sedimentna stena je kompaktna, podseća na nešto nepristupačno što odbacuje okolni prostor, međutim mene je baš taj prostor zanimao kao aktuelni materijal. Čelik i kamen su samo posrednici, poput žice i gudala prouzrokuju odjek. Vernik sam i vera mi pokazuje ograničenja i zašto je nemoguće prodreti u sve prostore. Do nekih se može doći samo putem percepcije, intuicije i vere. Moj pogled na prostor ima duhovnu i filozofsku dimenziju – govorio je Čilida, poznat i po tome što je uradio mnoge skulpture, omaže slikarima Kandinskom, Mirou, Grisu, vajarima Aleksanderu Kolderu, Konstantinu Brankuziju, pesnicima Geteu, Giljenu, Nerudi, filozofima Parmenidu, Gastonu Bašlaru i Martinu Hajdegeru sa kojim je konstatovao ne samo sličnost u idejama, već je kao rezultat njihovog dijaloga nastao Hajdegerov već pomenuti spis. O tome je najbolje svedočio sam Čilida:

– Filozofi Martin Hajdeger i Gaston Bašlar, kao i pesnik Horhe Giljen dele iste ideje sa mnom. Hajdeger je napisao tekst „Umetnost i prostor” koji je govorio o mom delu: ideji prostora kao životnog prostora koji je u odnosu sa čovekom i ideji da skulptura otkriva tačan karakter prostora. Hajdeger je bio iznenađen zbog sličnosti između njegovih i mojih ideja, prevedenih u skulpturu. Bašlar je napisao esej „Kosmos vatre” za moju izložbu. Poezija Giljena imala je veliki uticaj na mene, u jednoj od pesama on piše „vazduh je dubok”, što je ključna fraza koja ujedinjuje moju umetnost sa njegovom. Zastupam ideju da radnici u kamenolomu izvlače kamen iz planine i ne razmišljaju o tome da ga u stvari popunjavaju novim prostorom.

Hajdeger u pomenutom spisu imajući u vidu Čilidine skulpture ističe da „praznina nije neko nedostajanje nego proizvođenje... prazan prostor nije ništa, nije nedostatak. Prostor je neka vrsta mesta u kom se skriva događanje... morali bismo da učimo da su same stvari mesta, a ne samo da pripadaju nekom mestu... Mesto se ne nalazi u prethodno datom prostoru, već se razvija. Vajarstvo je otelovljenje nekog mesta”. Sasvim u skladu sa Čilidinim stavom da skulptura odaje karakter prostora.