Скулптура открива карактер простора

Специјално за Политику
Визбаден – Упркос хладној, зимској киши која се смењивала са снегом Визбаден, чувено бањско место недалеко од Франкфурта је и у тим „неповољним” околностима привлачило туристе. Бројне знаменитости, раскошна архитектура, ресторани...све то је вредело видети, али прави драгуљ налазио се у Музеју Визбаден у виду ретроспективе „Architect of the Void”, посвећене баскијском вајару Едуарду Чилиди (1924–2002), која траје до 10. марта, а реализована је уз помоћ Фондације Чилида. Сада, 16 година од уметникове смрти, први пут у Немачкој, где је био изузетно прихваћен и поставио велики број скулптура у јавном простору, организован је најсвеобухватнији приказ опуса Едуарда Чилиде са 120 радова.

И то почев од његових студентских дана где доминира скулптура „Форма” из 1948. настала у Паризу, до зреле стваралачке фазе презентиране путем цртежа, вајарских дела, предложака за израду монументалних споменика, фотографија остварења у јавном простору расутих широм света. Чилида је познат по томе што је дубоко промишљао и истраживао однос скулптуре и простора, надахњивао се природом, уметношћу и филозофијом. Инспирисао је Мартина Хајдегера да напише спис „Уметност и простор” који је у Ст. Галену обjављен 1969, а Чилида га је лично илустровао.

– Моја најважнија дела створена су за јавност и припадају свима. То је зато што сам направио истински напор да нађем погодан простор за њих. Уметничко дело мора бити јединствено, уникат, а потенцијалних посматрача је много и сви треба да буду његови власници – истицао је Едуардо Чилида, главни представник монументалне модернистичке скулптуре, који је уз сликара Антонија Сауру био најцењенији шпански уметник друге половине 20. века. Од свега што је створио, место ремек-дела заузима скулптура од челика под називом  „Wind comb” из 1977. постављена у његовом родном Сан Себастијану на три литице, изложена ударима ветра и Атлантика. Она краси и велики пано на уласку у Музеј Визбаден и сликовито позива публику на његову изложбу.

– Море је било мој учитељ. Када сам био млађи ишао бих на обалу уместо у школу. Гледао сам таласе и мислио „Одакле долазе?” Нисам знао да ћу бити вајар, али мислим да сам већ тада размишљао о делу „Wind comb”. То место је почетак овог рада – рекао је у једном од интервјуа Чилида. Конструкција ове скулптуре, која изгледа као да жели да укроти море и ветар, тешка је 11 тона и рађена је од 1975. до 1977. У младости је архитектура била његов први избор, али је 1947. ипак уписао Академију лепих уметности у Мадриду. Годину дана касније се сели у Париз где је направио прве скулптуре у глини, инспирисане људском фигуром, под утицајем грчких вајара. У Баскију се враћа 1951. и окреће се чврстим материјалима – челику, камену и бетону.

Између доделе Гран-прија Венецијанског бијенала 1958. и посебне изложбе на Бијеналу 1990. године, одвијала се Чилидина каријера међународно траженог вајара монументалних скулптура. Простор је за њега био изазов и фасцинација.

– Осећао сам ту релативну послушност и савитљивост гвожђа која ми је помагала да реализујем идеје. И седиментна стена је компактна, подсећа на нешто неприступачно што одбацује околни простор, међутим мене је баш тај простор занимао као актуелни материјал. Челик и камен су само посредници, попут жице и гудала проузрокују одјек. Верник сам и вера ми показује ограничења и зашто је немогуће продрети у све просторе. До неких се може доћи само путем перцепције, интуиције и вере. Мој поглед на простор има духовну и филозофску димензију – говорио је Чилида, познат и по томе што је урадио многе скулптуре, омаже сликарима Кандинском, Мироу, Грису, вајарима Александеру Колдеру, Константину Бранкузију, песницима Гетеу, Гиљену, Неруди, филозофима Пармениду, Гастону Башлару и Мартину Хајдегеру са којим је констатовао не само сличност у идејама, већ је као резултат њиховог дијалога настао Хајдегеров већ поменути спис. О томе је најбоље сведочио сам Чилида:

– Филозофи Мартин Хајдегер и Гастон Башлар, као и песник Хорхе Гиљен деле исте идеје са мном. Хајдегер је написао текст „Уметност и простор” који је говорио о мом делу: идеји простора као животног простора који је у односу са човеком и идеји да скулптура открива тачан карактер простора. Хајдегер је био изненађен због сличности између његових и мојих идеја, преведених у скулптуру. Башлар је написао есеј „Космос ватре” за моју изложбу. Поезија Гиљена имала је велики утицај на мене, у једној од песама он пише „ваздух је дубок”, што је кључна фраза која уједињује моју уметност са његовом. Заступам идеју да радници у каменолому извлаче камен из планине и не размишљају о томе да га у ствари попуњавају новим простором.

Хајдегер у поменутом спису имајући у виду Чилидине скулптуре истиче да „празнина није неко недостајање него произвођење... празан простор није ништа, није недостатак. Простор је нека врста места у ком се скрива догађање... морали бисмо да учимо да су саме ствари места, а не само да припадају неком месту... Место се не налази у претходно датом простору, већ се развија. Вајарство је отеловљење неког места”. Сасвим у складу са Чилидиним ставом да скулптура одаје карактер простора.