Mir i tišina podno Boračkog krša

Prolećno buđenje prirode mami nas da se bar na dan-dva odmetnemo u neku mirnu oazu, daleko od svakodnevice, saobraćajnih gužvi i radnih obaveza. To obično podrazumeva mesto gde ćemo se odmarati, šetati ili se baviti nekim drugim aktivnostima, a da za to vreme neko drugi brine o tome kako da potrošene kalorije nadoknadimo.

Hoteli u nekom od domaćih turističkih centara sve to mogu da ponude, ali, za promenu, možda ne bi bilo loše posetiti neko od seoskih domaćinstava širom Srbije. Sve ovo, naravno, pod uslovom da volite ovaj vid turizma, ili ako ste do sada imali predrasude, odbacite ih i probajte.

Za boravak na selu potrebna je praktična garderoba, udobna obuća i za svaki slučaj neka toplija jaknica ili džemper. Kad je novac u pitanju, trošak može biti isti, možda i znatno manji nego kod kuće, a uživanje neuporedivo veće.

Gružansko selo Borač, u blizini jezera Knić u srcu Šumadije, udaljeno je oko 150 kilometara od Beograda. Orijentacije radi, od ovog sela za vrlo kratko vreme se stiže do Kragujevca, Čačka, Gornjeg Milanovca.

Ono što ovaj živopisan kraj čini posebnim jesu mir i tišina i Borački krš, pomalo neobičan za Šumadiju, uzdignut iznad samog sela.

U nizu kuća podno samog krša izdvaja se porodično domaćinstvo Miloševića, kod kojih kompletno uživanje na bazi punog pansiona košta 1.350 dinara. Svakog gosta u znak dobrodošlice dočekaće pogača, so i rakija, umorne udoban smeštaj, gladne razne đakonije na pravoj domaćoj trpezi. A boračka trpeza podrazumeva domaće slane pite i kiselo mleko, sir, kajmak, domaće suvo meso, boračku čorbu, svadbarski kupus i proju, pečenje. I tu nije kraj, jer se jelovnik prilagođava željama posetilaca, koji na kraju mogu da se zaslade pitama od jabuka, duleka, oraha ili, pak, šljiva.

Da se sve ne završi na iću i piću, Miloševići za potrebe gostiju koji žele malo bolje da upoznaju selo i okolinu angažuju samoukog istoričara, ali dobrog vodiča. Tako u laganoj šetnji do Boračkog krša mnogi, osim prizorom, budu iznenađeni saznanjem da je baš tu, na nadmorskoj visini od oko 550 metara, nastao srednjovekovni grad Borač u kojem je često boravio i despot Stefan Lazarević. Ispod samog krša, sa tri strane zaštićena strmim liticama,nalazi se malena crkva iz 14. veka posvećena svetom arhangelu Gavrilu. Vidljiva je tek kad se kamenom stazom koja vodi između stoletnih lipa dođe do nje, pa zato i ne čudi priča da se baš u njoj pričestila vojska pred polazak u Kosovski boj.

Miloševići su začetnici seoskog turizma u ovom kraju, ali ovog proleća su se i komšije aktivirale. Uveliko se pripremaju kuće za buduće goste, sređuju placevi za kampove pored Boračke reke, uređuju stare vodenice...