Napretka nema ni za jotu

U svom tekstu „Pobrkani lončići” profesor Delić iznosi uvid u probleme našeg zdravstvenog sistema koji se odnose na javno zdravlje. Naime, javno zdravlje (nekada narodno zdravlje) trebalo bi da bude „kruna” zdravstvenog sistema. Amerikanci, precizni u svemu, pa i u kontekstu javnog zdravlja, izračunali su da jedan američki dolar uložen u preventivu u nekim slučajevima spasava pet do 10 dolara uloženih u kurativu. Matematika je dakle jasna, ali ono što nije jasno jeste kada će naš zdravstveni sistem početi da primenjuje „matematiku”.

Ako pogledamo javnozdravstvenu sliku Srbije, moramo se suočiti sa teškim stanjem. Frapantne su činjenice o uzrocima koji najčešće izazivaju smrtnost naših građana. Naime, najčešći uzroci smrti u 2017. godini (prema podacima Zavoda za statistiku i IZJZS) su bolesti sistema krvotoka sa 53,5 odsto, tumori sa 18,8 odsto, bolesti žlezda sa unutrašnjim lučenjem, ishrane i metabolizma sa 3,6 odsto i druge. Veoma je sličan trend prisutan i 2016. godine, kao i prethodnih godina. U 2017. od posledica tumora preminula su 21.944 građanina Srbije, dok je 2016. godine taj broj iznosio 22.006. Dakle ni za „jotu” nema napretka. Iako su se, istini za volju, pokrenuli programi skrininga koji mogu uticati na smanjenje ovako teškog javnozdravstvenog stanja, kako navodi prof. Delić, i dalje su javnosti nepoznate informacije koje se odnose na skrininge koji su napravljeni i to u kontekstu odaziva građana, cene skrining aktivnosti, građana koji su to pravo koristili više puta i slično.

Ovakav broj smrtnih slučajeva od tumora rekordan je u zemljama OECD-a, sa 266 stanovnika na 100.000, što je oko 100 odsto više od proseka! Kada je reč o smrtnosti usled bolesti krvotoka i povezanih bolesti, zaostatak u odnosu na prosek zemalja u OECD-u još je veći! Dakle, samo od posledica tumora Srbija izgubi oko 20.000 građana godišnje, i taj trend je gotovo isti u prethodnih 20 godina (2001. godine je to bilo 16.776). Ako se poslužimo prostom matematikom, Srbija je u poslednjih 20 godina od ovih bolesti izgubila više od 300.000 građana! Da li postoji odgovornost za ove izgubljene živote koja bi se ogledala u nečinjenju, nesposobnosti za bolju organizaciju zdravstvenog sistema i neadekvatno formiranje i realizaciju prioriteta zdravstvene politike?

Profesor Delić u svom tekstu navodi i probleme koji se odnose na: „umanjenje, sprečavanje ili onemogućavanje efikasnijeg rada lekara administracijom, ponižavajući materijalni položaj zdravstvenih radnika, dugotrajno čekanje na dijagnostičke procedure, nedostatak testova, nedovoljnu edukaciju lekara i dr.”

Nadovezujući se na to, u svom intervjuu za RTS prof. Hadži Tanović je preneo da je odlazak kadra u inostranstvo u toj meri zastupljen da ukoliko „ekipa RTS” dođe u njegov kabinet za dve godine, kadar će biti prepolovljen. Kao odgovor na „epidemiju emigracije medicinskog kadra” država daje objašnjenje da se formira komisija koja bi trebalo da radi na sprečavanju dalje emigracije, kao i da je emigracija zahvatila i ostale istočnoevropske države, pa shodno tome mi ne možemo mnogo da uradimo?!

Ovakav pristup problemu čini se u najmanju ruku neadekvatnim. Pored toga, suočavamo se sa sve većim ulaganjima u zdravstveni sektor u poslednjoj deceniji (procentualno u odnosu na BDP), a na građanima je da procene rezultate takvih povećanih ulaganja. Prošle godine smo investirali 10,3 odsto BDP-a u sistem pružanja zdravstvene zaštite, što je za oko dva odsto više od proseka zemalja OECD-a i u skladu sa ulaganjem razvijenih zemalja. Da to pokušamo metaforički da prikažemo: naš zdravstveni sistem je poput starog automobila sa bušnim rezervoarom i time što sipamo više goriva (čitaj novca), naš auto (čitaj zdravstveni sistem) neće ići brže, jače, bolje – jer je bušan! Naš zdravstveni sistem zahteva ozbiljne reforme.

Dr, strukovni

specijalista medicine

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista