Bogataši kao revolucionarna avangarda

S okupljanja finansijske elite u Davosu stigla su dve loše i jedna dobra vest. Svet se strmoglavljuje u dužničku krizu, dok sve veći deo njegovog stanovništva, valjda nimalo slučajno, podleže nervnoj labilnosti. Dobar znamen je to što istovremeno raste i broj bogataša. Za nas što smo i naivni i cinični, pa još i neupućeni, to je samo simptom obolelog sistema koji preliva već pune novčanike i ukopava one što su na dnu piramide. Ali, plutokrate su, kako nas oni sami ubeđuju, nova revolucionarna avangarda. Danas kad je radnička klasa, što nam takođe utuvljuju u glavu, skrenula u desničarsku nazadnost, bogati bi imali biti društveni sloj s dovoljno novca i nužnog uticaja i dobrih namera da, uz nos Marksovim prognozama, očuva i napred potera progresivnu struju istorije.

Što je parajlija više, dakle, svima će biti bolje, poručuje savremena verzija tvrdnje da se bogaćenje manjine preliva, makar srazmerno umanjeno, na većinu populacije. Šteta što je i ova nova bajka istinita koliko i mit da su bregzit i Donalda Trampa izglasali siromašni. U stvarnosti, povremeni filantropski istupi najimućnijih ljudi sveta ne menjaju sistem u kojem je to dobročinstvo poslednja nada. Liberalne ideje dela njih pomažu propagandi suprotne strane u skrivanju toga da mnogi bogataši finansiraju desnicu i „neliberalne demokratije”, da su se prirodno priklonili tim garantima još čvršćeg ušančivanja oligarhija.

Brijačem na kapitalizam: Tako smo, umesto poreskog „šišanja” viška novca, dobili tek „Žiletovu” reklamu za brijače na koju su desničari skočili zato što osuđuje zlostavljanje žena. Nije ni to loše, ali nije ni dubinski rez na mehanizam dominacije. Da jeste, ne bi bilo desničara koji podržavaju prava žena, homoseksualaca i životinja, mada uglavnom još rade protiv njih.

Toliko se ljudi mršti na kapitalizam, mada ni tvrda levica ni krajnja desnica, kao ni za demokratiju, već 200 godina, koliko se u tome upinju, nisu smislili ništa bolje da ga zameni. Zato je i Frensis Fukujama bar napola pogodio predvidevši njegov globalni trijumf. Pogrešio je kad je umislio da će ga pratiti liberalna demokratija. S njom se na Istoku novoprigrljeni kapitalizam nikad nije spojio, ostajući još oligarhičniji i brutalniji nego što bi bio u toj uniji. Na Zapadu je, iz istog razloga, od sebe upravo amputira – jer oligarhija ekonomske i političke moći ne želi nad sobom ikakve stege.

Trajektom u slobodu: Tu je i srž bregzita. Uspeli su nekako da ga prodaju javnosti kao „pobunu potlačenih masa”, kao da iza njega nisu mahom stali situirani i imućni i kao da je revolucija kada se Englezi otcepljuju od Evrope, što im je, uz kratak prekid, politika već 500 godina. Ni Evropa ni britanski zagovornici ostanka u njoj nisu mogli sprečiti bregzit, ali se on zaglavio tamo gde je počeo, među onima koji su ga smislili. Dva se njihova tabora tuku: jedan bi da nastavi što više da uzima od Evrope, drugi bi da s njom prekine veze i da bogatstvo traži u trgovanju s bivšim kolonijama i SAD. U oba slučaja, prava zaposlenih i potrošača biće umanjena. Sporno pitanje je, dakle, samo koje tržište donosi više blagodeti onima kojima već ide bolje nego ostalim Britancima. Tako je i s američkim republikancima nakon njihovog trijumfa: malo se svađaju oko toga da li da budu više povezani sa svetom ili slabije uključeni u međunarodne ugovore, ali Tramp na zadovoljstvo oba tabora pumpa novac u džepove njihovih ljudi.

Otud nema ironije u tome što političari i milijarderi koji su tražili bregzit kao „obnovu nacionalnog ponosa i ekonomije”, poput Najdžela Faraža i Džejmsa Dajsona, sad prenose svoje pasoše i poslove na evropske i azijske zemlje. Nikad bregzitovska stvar nije ni bila u naciji, nego u kapitalu. Kako je krenulo, ostaci Britanske imperije, koja je držala svet slavnom mornaricom, neće više imati nijedan trajekt pod svojom zastavom jer se i oni ubrzano, kako bi izbegli postbregzitovske teškoće, registruju na Kipru.

Liberalni i desničarski milijarderi su uzajamni odrazi. Prvi bi da svet skrenu malo ulevo, s tim što bi za njih i dalje važila desničarska pravila za bogaćenje. Drugi bi da svet zaošijaju udesno, ali da oni lično zadrže liberalno-kosmopolitske slobode.

Izdajice brenda: Od ponosa kapitalizma s Istoka, u središtu pažnje je „Huavej”, kompanija za informativne tehnologije, kojoj na Zapadu, osim što joj hapse ljude, odbijaju ugovore iz straha da služi Kini za špijunažu. Najbizarnija vest o „Huaveju” je ona da je kaznio nekoliko radnika zato što su se na društvenim mrežama oglasili preko konkurentskog „ajfona”. I najzadrtiji liberal bi na to mogao reći da je razumljivo kad nacije gone izdajnike i da smo blizu propasti ako to sad rade i brendovi.

No, nije jedino što iskupljuje „Huavej” to što je, ako su sumnje tačne, oruđe kineske spoljne strategije. I bez toga, brendovi se danas prodaju kao i nacionalne kulture – stilovi života i duhovno bratstvo. Istorijski posmatrano, nacije ionako nije ni bilo dok apsolutističkim kraljevima i začecima kapitalizma nije zatrebalo ujedinjeno tržište. Tad je nacija stvorena u svojevrsnoj internoj globalizaciji: sve razlike u etničkom poreklu i kulturi lokalnih zajednica zbrisane su, zajedno s raznim preprekama za protok robe, pod parolom novog nacionalnog zajedništva. Bez potreba kapitala i zatiranja lokalnih posebnosti, nacija ne bi ni postojala. Stoga se i danas kapitalizam lako prilagođava raznim nacionalizmima, čije su antitržišne i antiglobalizatorske tirade stoga paradoksalne.