Богаташи као револуционарна авангарда

С окупљања финансијске елите у Давосу стигла су две лоше и једна добра вест. Свет се стрмоглављује у дужничку кризу, док све већи део његовог становништва, ваљда нимало случајно, подлеже нервној лабилности. Добар знамен је то што истовремено расте и број богаташа. За нас што смо и наивни и цинични, па још и неупућени, то је само симптом оболелог система који прелива већ пуне новчанике и укопава оне што су на дну пирамиде. Али, плутократе су, како нас они сами убеђују, нова револуционарна авангарда. Данас кад је радничка класа, што нам такође утувљују у главу, скренула у десничарску назадност, богати би имали бити друштвени слој с довољно новца и нужног утицаја и добрих намера да, уз нос Марксовим прогнозама, очува и напред потера прогресивну струју историје.

Што је парајлија више, дакле, свима ће бити боље, поручује савремена верзија тврдње да се богаћење мањине прелива, макар сразмерно умањено, на већину популације. Штета што је и ова нова бајка истинита колико и мит да су брегзит и Доналда Трампа изгласали сиромашни. У стварности, повремени филантропски иступи најимућнијих људи света не мењају систем у којем је то доброчинство последња нада. Либералне идеје дела њих помажу пропаганди супротне стране у скривању тога да многи богаташи финансирају десницу и „нелибералне демократије”, да су се природно приклонили тим гарантима још чвршћег ушанчивања олигархија.

Бријачем на капитализам: Тако смо, уместо пореског „шишања” вишка новца, добили тек „Жилетову” рекламу за бријаче на коју су десничари скочили зато што осуђује злостављање жена. Није ни то лоше, али није ни дубински рез на механизам доминације. Да јесте, не би било десничара који подржавају права жена, хомосексуалаца и животиња, мада углавном још раде против њих.

Толико се људи мршти на капитализам, мада ни тврда левица ни крајња десница, као ни за демократију, већ 200 година, колико се у томе упињу, нису смислили ништа боље да га замени. Зато је и Френсис Фукујама бар напола погодио предвидевши његов глобални тријумф. Погрешио је кад је умислио да ће га пратити либерална демократија. С њом се на Истоку новопригрљени капитализам никад није спојио, остајући још олигархичнији и бруталнији него што би био у тој унији. На Западу је, из истог разлога, од себе управо ампутира – јер олигархија економске и политичке моћи не жели над собом икакве стеге.

Трајектом у слободу: Ту је и срж брегзита. Успели су некако да га продају јавности као „побуну потлачених маса”, као да иза њега нису махом стали ситуирани и имућни и као да је револуција када се Енглези отцепљују од Европе, што им је, уз кратак прекид, политика већ 500 година. Ни Европа ни британски заговорници останка у њој нису могли спречити брегзит, али се он заглавио тамо где је почео, међу онима који су га смислили. Два се њихова табора туку: један би да настави што више да узима од Европе, други би да с њом прекине везе и да богатство тражи у трговању с бившим колонијама и САД. У оба случаја, права запослених и потрошача биће умањена. Спорно питање је, дакле, само које тржиште доноси више благодети онима којима већ иде боље него осталим Британцима. Тако је и с америчким републиканцима након њиховог тријумфа: мало се свађају око тога да ли да буду више повезани са светом или слабије укључени у међународне уговоре, али Трамп на задовољство оба табора пумпа новац у џепове њихових људи.

Отуд нема ироније у томе што политичари и милијардери који су тражили брегзит као „обнову националног поноса и економије”, попут Најџела Фаража и Џејмса Дајсона, сад преносе своје пасоше и послове на европске и азијске земље. Никад брегзитовска ствар није ни била у нацији, него у капиталу. Како је кренуло, остаци Британске империје, која је држала свет славном морнарицом, неће више имати ниједан трајект под својом заставом јер се и они убрзано, како би избегли постбрегзитовске тешкоће, региструју на Кипру.

Либерални и десничарски милијардери су узајамни одрази. Први би да свет скрену мало улево, с тим што би за њих и даље важила десничарска правила за богаћење. Други би да свет заошијају удесно, али да они лично задрже либерално-космополитске слободе.

Издајице бренда: Од поноса капитализма с Истока, у средишту пажње је „Хуавеј”, компанија за информативне технологије, којој на Западу, осим што јој хапсе људе, одбијају уговоре из страха да служи Кини за шпијунажу. Најбизарнија вест о „Хуавеју” је она да је казнио неколико радника зато што су се на друштвеним мрежама огласили преко конкурентског „ајфона”. И најзадртији либерал би на то могао рећи да је разумљиво кад нације гоне издајнике и да смо близу пропасти ако то сад раде и брендови.

Но, није једино што искупљује „Хуавеј” то што је, ако су сумње тачне, оруђе кинеске спољне стратегије. И без тога, брендови се данас продају као и националне културе – стилови живота и духовно братство. Историјски посматрано, нације ионако није ни било док апсолутистичким краљевима и зачецима капитализма није затребало уједињено тржиште. Тад је нација створена у својеврсној интерној глобализацији: све разлике у етничком пореклу и култури локалних заједница збрисане су, заједно с разним препрекама за проток робе, под паролом новог националног заједништва. Без потреба капитала и затирања локалних посебности, нација не би ни постојала. Стога се и данас капитализам лако прилагођава разним национализмима, чије су антитржишне и антиглобализаторске тираде стога парадоксалне.