Pomirenje dve crkve na Floridi

Od našeg specijalnog izveštača
Sent Pitersburg – Nedelja je i pastva se uoči službe okuplja pred crkvom posvećenom Svetom Savi, ali ne na beogradskom Vračaru niti bilo gde u Srbiji već u Sankt Peterburgu. Samo, ispred crkve, kao i unutra, pokraj oltara, istaknuta je, osim srpske, i zastava Sjedinjenih Američkih Država. Zima je a da nema snega, nema ni mraza, nego je temperatura letnja, jedva malo ispod trideset stepeni Celzijusa. Ovaj je Sankt Peterburg, naime, u američkoj državi Floridi i zapravo se njegovo ime izgovara Sent Pitersburg ili, kako ga lokalci češće zovu s neposrednošću tipičnom za Amerikance, u ovom slučaju gotovo ikonoklastičnom, Sent Pit – Sveti Pera.

Koliko je tačno Srba u Sent Pitersburgu, nije sasvim jasno. U crkvu manje-više redovno dolazi oko 600 porodica, ali mora da ima i ateista. Veruje se da je u ovom gradu sada ukupno oko 10.000 ljudi poreklom iz bivše Jugoslavije. Među njima su i potomci prethodnih generacija imigranata koji više i ne govore i ne razumeju srpski, ali poneki zato na njemu pevaju u crkvenom horu.

Bez onih podela za koje kažu da su karakteristične za Srbe izgleda da se ni ovde nije moglo. Tako su u ovom američkom Sankt Peterburgu boj decenijama vodili Sveti Sava i Sveti Đorđe, svaki sa otprilike podjednakim brojem vernika od nekih 300 porodica na svakoj strani.

Crkvene službe su srpski pravoslavci u Sent Pitersburgu počeli organizovati pre šezdesetak godina, u običnoj kući, zahvaljujući članicama Kola srpskih sestara. Od novčanih priloga Crkva Svetog Save je sagrađena 1978. godine, priča novinarima iz Srbija jedan od domaćina, Čeda. Nakon službe, tokom ručka u parohijskom domu, u razgovoru s raznim vernicima, detalj po detalj saznajemo šta se potom desilo: mada su i Crkvu Svetog Save dizali dražinci, pa i ljotićevci, ispostavilo se da i ovde, kao i drugde u SAD među emigrantima nakon Drugog svetskog rata, ima većih četnika od četnika, onih koji SPC nisu priznavali jer su smatrali da su je „kidnapovali” komunisti. Ti su se odvojili i počeli da skupljaju novac za svoju crkvu, izbegavajući sva zajednička druženja „naivčina” i „izdajnika” iz Crkve Svetog Save.

Dovoljno sredstava da podignu svoju Crkvu Svetog Đorđa obezbedili su tek pre desetak godina, kada je komunizam već dugo bio upokojen. Nešto kasnije, opet su prišli Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pa su i sentpiterburški raskol i Drugi svetski rat među srpskom emigracijom na Floridi napokon okončani. U međuvremenu je ionako nastupilo vreme za novi rat i drugu vrstu emigranata. Čeda je jedan od njih, rodom iz Visokog u BiH, odakle je s porodicom prvo izbegao u Gornji Milanovac, da bi krajem devedesetih godina prošlog veka otišao u SAD, prevazilazeći sopstveno prethodno zaprepašćenje time što bilo koji Srbin može da se seli kod Amerikanaca „nakon svega što su nam uradili”, kaže on.

Odonda je pala neka vrsta pomirenja, na prvom mestu među imigrantima iz bivše SFRJ.

„Ko je hteo da se tuče, ostao je tamo. Ovde se dobro slažemo”, kaže još jedan od domaćina ekipe novinara iz Srbije, Zlatko ili, kako ga sad uglavnom oslovljavaju, Zak.

Životi su im svima zajedno postali tipično američki, pa je preokupiranost kreditima zamenila stare balkanske zadevice. Ušla je Amerika i u crkvu, gde služba ne samo što se odvija i na srpskom i na engleskom jeziku naizmenično nego se tokom propovedi oni povremeno i mešaju u frazama poput „about sabornost” i „in greeting of domaćini slave”. Nakon službe i ručka, seda se u glomazne američke automobile i odlazi na nedeljno lenčarenje ili neki aktivniji odmor. Koliko su vozači na Floridi poslovično užasni, ovde je svaki put pre nego što se sedne u kola preporučljivo iz sveg se srca pomoliti, pa i sveću u crkvu zapaliti.