Помирење две цркве на Флориди

Од нашег специјалног извештача
Сент Питерсбург – Недеља је и паства се уочи службе окупља пред црквом посвећеном Светом Сави, али не на београдском Врачару нити било где у Србији већ у Санкт Петербургу. Само, испред цркве, као и унутра, покрај олтара, истакнута је, осим српске, и застава Сједињених Америчких Држава. Зима је а да нема снега, нема ни мраза, него је температура летња, једва мало испод тридесет степени Целзијуса. Овај је Санкт Петербург, наиме, у америчкој држави Флориди и заправо се његово име изговара Сент Питерсбург или, како га локалци чешће зову с непосредношћу типичном за Американце, у овом случају готово иконокластичном, Сент Пит – Свети Пера.

Колико је тачно Срба у Сент Питерсбургу, није сасвим јасно. У цркву мање-више редовно долази око 600 породица, али мора да има и атеиста. Верује се да је у овом граду сада укупно око 10.000 људи пореклом из бивше Југославије. Међу њима су и потомци претходних генерација имиграната који више и не говоре и не разумеју српски, али понеки зато на њему певају у црквеном хору.

Без оних подела за које кажу да су карактеристичне за Србе изгледа да се ни овде није могло. Тако су у овом америчком Санкт Петербургу бој деценијама водили Свети Сава и Свети Ђорђе, сваки са отприлике подједнаким бројем верника од неких 300 породица на свакој страни.

Црквене службе су српски православци у Сент Питерсбургу почели организовати пре шездесетак година, у обичној кући, захваљујући чланицама Кола српских сестара. Од новчаних прилога Црква Светог Саве је саграђена 1978. године, прича новинарима из Србија један од домаћина, Чеда. Након службе, током ручка у парохијском дому, у разговору с разним верницима, детаљ по детаљ сазнајемо шта се потом десило: мада су и Цркву Светог Саве дизали дражинци, па и љотићевци, испоставило се да и овде, као и другде у САД међу емигрантима након Другог светског рата, има већих четника од четника, оних који СПЦ нису признавали јер су сматрали да су је „киднаповали” комунисти. Ти су се одвојили и почели да скупљају новац за своју цркву, избегавајући сва заједничка дружења „наивчина” и „издајника” из Цркве Светог Саве.

Довољно средстава да подигну своју Цркву Светог Ђорђа обезбедили су тек пре десетак година, када је комунизам већ дуго био упокојен. Нешто касније, опет су пришли Српској православној цркви, па су и сентпитербуршки раскол и Други светски рат међу српском емиграцијом на Флориди напокон окончани. У међувремену је ионако наступило време за нови рат и другу врсту емиграната. Чеда је један од њих, родом из Високог у БиХ, одакле је с породицом прво избегао у Горњи Милановац, да би крајем деведесетих година прошлог века отишао у САД, превазилазећи сопствено претходно запрепашћење тиме што било који Србин може да се сели код Американаца „након свега што су нам урадили”, каже он.

Одонда је пала нека врста помирења, на првом месту међу имигрантима из бивше СФРЈ.

„Ко је хтео да се туче, остао је тамо. Овде се добро слажемо”, каже још један од домаћина екипе новинара из Србије, Златко или, како га сад углавном ословљавају, Зак.

Животи су им свима заједно постали типично амерички, па је преокупираност кредитима заменила старе балканске задевице. Ушла је Америка и у цркву, где служба не само што се одвија и на српском и на енглеском језику наизменично него се током проповеди они повремено и мешају у фразама попут „about саборност” и „in greeting of домаћини славе”. Након службе и ручка, седа се у гломазне америчке аутомобиле и одлази на недељно ленчарење или неки активнији одмор. Колико су возачи на Флориди пословично ужасни, овде је сваки пут пре него што се седне у кола препоручљиво из свег се срца помолити, па и свећу у цркву запалити.