Lakše disanje tek na proleće

Užice, Valjevo, Kragujevac, Kosjerić, Beograd nalaze se na spisku gradova u kojima se ovih dana teško diše, iako stručnjaci za kvalitet vazduha u Srbiji tvrde da kod nas nije ni bolje, a ni gore nego u evropskim zemljama. Filip Radović, direktor Agencije za zaštitu životne sredine, kaže da smo i propise harmonizovali sa njihovim, da su granične vrednosti, recimo ugljen-monoksida, iste i kod nas i u EU. To nalaže i Poglavlje 27 u kontekstu pridruživanja i vođenja monitoringa, ocene kvaliteta i smanjenja aerozagađenja.

Žiteljima pomenutih naših gradova neće biti ništa lakše od podsećanja da se njihovo mesto nalazi u kotlini koju redovno pritisnu smog i teški oblaci, a ni od saznanja da se i drugi po belom svetu pate kao i oni i često obolevaju od bronhitisa.

Zakon o zaštiti vazduha krovni je propis u ovoj oblasti, prate ga i druge odredbe, ali čim stignu hladni dani, priča se ponavlja. Srbija ima Nacionalni registar izvora zagađivanja i iz njega se vidi da su najznačajniji izvori zagađivanja iz energetskog sektora, odnosno poreklom od sagorevanja fosilnih goriva. Krivaca nikad nema, kažnjenih nigde nema, ne može se drugačije bez velikih ulaganja, a para nikad za sve...

– Za zagađivanje su krivi, pre svega, proizvodnja električne energije u termoelektranama, potom izduvni gasovi u saobraćaju, sagorevanje goriva u domaćinstvima za potrebe grejanja, hlađenja i pripreme hrane. Zagađivači vazduha su i pojedina industrijska postrojenja, kao što su ona u kojima se proizvode gvožđe i čelik, zatim mineralna industrija... – podseća naš sagovornik i dodaje da kompanije koje emituju zagađujuće materije plaćaju samo ekološku taksu u zavisnosti od količine opasnih čestica koje puštaju u vazduh.

Čini se da je Bor, nekada dežurna crna tačka na ekološkim mapama, skliznuo sa spiska gradova gde ima zagađenja. Ulaganjem od 200 miliona evra u novu topionicu, situacija u ovom gradu postala je bolja, potvrđuje Filip Radović.

– Ništa ne može da se popravi odmah, ne možemo ljudima usred zime reći da se ne greju jer će im vazduh biti čistiji. Ovde je reč o ulaganjima na duge staze. Važno je napomenuti da Elektroprivreda Srbije, kao najveći emiter zagađujućih materija u vazduh, od 2015. godine ulaže po nekoliko stotina miliona evra u projekte zaštite životne sredine. Ali isto tako je važno i pošumljavanje, koje podrazumeva protok godina dok drvo poraste i doprinese zdravijoj okolini – objašnjava direktor Agencije za zaštitu životne sredine.

Kada su koncentracije zagađivača u vazduhu visoke, teško je svima. U velikim evropskim gradovima, na trgovima, postoje alarmne table koje građane u svakom trenutku obaveštavaju o koncentraciji štetnih čestica u vazduhu.

– Javnost bi trebalo stalno obaveštavati koliko je stvarno zagađenje, i to u vidu upozorenja koje kao kajron ide preko slike na TV ekranu. U uslovima velike zagađenosti vazduha mogu da se koriste posebne maske koje se mogu nabaviti preko specijalizovanih sajtova. Naravno, može se staviti i šal na glavu, preko usta i nosa, ponekad i privremeno, ali za sve nas bi bilo najbolje da društvo ulaže više u zaštitu vazduha, a ne da se ljudi prilagođavaju vanrednim okolnostima – smatra dr Dejan Žujović, pulmolog, načelnik Dnevne bolnice u Zavodu za plućne bolesti i tuberkulozu u Beogradu.

Kod nas sve piše na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine. To znači da oni koji barataju računarom mogu da provere kolike su koncentracije zagađujućih materija, pod uslovom da u tom konkretnom mestu postoji stanica za kontrolu kvaliteta vazduha. Valjevo ih ima tri, Niš jednu, Beograd 18, od kojih pet automatskih, U Pančevu ih je četiri, u Zrenjaninu jedna, dok u Pirotu i Novom Pazaru nema nijedne. Okvirna cena stanice je oko 12 miliona dinara, sa kompletnim setom analizatora za praćenje koncentracije ugljen-monoksida, sumpor-dioksida, azotnih oksida, prizemnog ozona... Svaki nivo državne vlasti, uz poštovanje zakonske procedure, može da obezbedi mernu stanicu, naravno, prema stručnoj opravdanosti i finansijskim mogućnostima.

Valjevo, sa više od 90.000 stanovnika, danas je i zvanično jedan od najzagađenijih gradova u Srbiji. Smešten je u kotlini, bez dovoljno strujanja vazduha, za šta mnogi krive neplansku gradnju, pa se, kada temperatura padne, a vlažnost vazduha poveća, iznad grada pojavi gust žuto-sivi oblak.

Sagorevanje ogreva u pećima, rad motora automobila i industrijskih postrojenja doveli su do izuzetno povišenih vrednosti takozvanih suspendovanih čestica i teških metala. I tu stižemo do glavnih krivaca – tih suspendovanih čestica, koje pominje i Radović i svi drugi stručnjaci. Nekad smo govorili ugljen-monoksid, sumpor-dioksid, a sada nam život kvare PM 10, PM 2,5, što su oznake za takozvane suspendovane čestice koje čine dim, čađ, prašina, so, kiseline i metali. Prečnik im je manji od 10 μm ili, opisno rečeno, manji od sedmine debljine ljudske dlake. Obično se ove sićušne zagađivače svrstavaju u tri kategorije. One manje od 10 μm označavaju se kao PM10 i nazivaju grubim. One sa oznakom 2,5 su fine suspendovane čestice, dok se one manje od 0,1 μm označavaju kao PM0,1, a nazivaju se ultrafine suspendovane čestice. Kada ih čovek udahne i ako se, uz to, zadrže u alveolama i plućima, skraćuje se dah, napreže srce i nastaju zdravstveni problemi.