Лакше дисање тек на пролеће

Ужице, Ваљево, Крагујевац, Косјерић, Београд налазе се на списку градова у којима се ових дана тешко дише, иако стручњаци за квалитет ваздуха у Србији тврде да код нас није ни боље, а ни горе него у европским земљама. Филип Радовић, директор Агенције за заштиту животне средине, каже да смо и прописе хармонизовали са њиховим, да су граничне вредности, рецимо угљен-моноксида, исте и код нас и у ЕУ. То налаже и Поглавље 27 у контексту придруживања и вођења мониторинга, оцене квалитета и смањења аерозагађења.

Житељима поменутих наших градова неће бити ништа лакше од подсећања да се њихово место налази у котлини коју редовно притисну смог и тешки облаци, а ни од сазнања да се и други по белом свету пате као и они и често оболевају од бронхитиса.

Закон о заштити ваздуха кровни је пропис у овој области, прате га и друге одредбе, али чим стигну хладни дани, прича се понавља. Србија има Национални регистар извора загађивања и из њега се види да су најзначајнији извори загађивања из енергетског сектора, односно пореклом од сагоревања фосилних горива. Криваца никад нема, кажњених нигде нема, не може се другачије без великих улагања, а пара никад за све...

– За загађивање су криви, пре свега, производња електричне енергије у термоелектранама, потом издувни гасови у саобраћају, сагоревање горива у домаћинствима за потребе грејања, хлађења и припреме хране. Загађивачи ваздуха су и поједина индустријска постројења, као што су она у којима се производе гвожђе и челик, затим минерална индустрија... – подсећа наш саговорник и додаје да компаније које емитују загађујуће материје плаћају само еколошку таксу у зависности од количине опасних честица које пуштају у ваздух.

Чини се да је Бор, некада дежурна црна тачка на еколошким мапама, склизнуо са списка градова где има загађења. Улагањем од 200 милиона евра у нову топионицу, ситуација у овом граду постала је боља, потврђује Филип Радовић.

– Ништа не може да се поправи одмах, не можемо људима усред зиме рећи да се не греју јер ће им ваздух бити чистији. Овде је реч о улагањима на дуге стазе. Важно је напоменути да Електропривреда Србије, као највећи емитер загађујућих материја у ваздух, од 2015. године улаже по неколико стотина милиона евра у пројекте заштите животне средине. Али исто тако је важно и пошумљавање, које подразумева проток година док дрво порасте и допринесе здравијој околини – објашњава директор Агенције за заштиту животне средине.

Када су концентрације загађивача у ваздуху високе, тешко је свима. У великим европским градовима, на трговима, постоје алармне табле које грађане у сваком тренутку обавештавају о концентрацији штетних честица у ваздуху.

– Јавност би требало стално обавештавати колико је стварно загађење, и то у виду упозорења које као кајрон иде преко слике на ТВ екрану. У условима велике загађености ваздуха могу да се користе посебне маске које се могу набавити преко специјализованих сајтова. Наравно, може се ставити и шал на главу, преко уста и носа, понекад и привремено, али за све нас би било најбоље да друштво улаже више у заштиту ваздуха, а не да се људи прилагођавају ванредним околностима – сматра др Дејан Жујовић, пулмолог, начелник Дневне болнице у Заводу за плућне болести и туберкулозу у Београду.

Код нас све пише на сајту Агенције за заштиту животне средине. То значи да они који баратају рачунаром могу да провере колике су концентрације загађујућих материја, под условом да у том конкретном месту постоји станица за контролу квалитета ваздуха. Ваљево их има три, Ниш једну, Београд 18, од којих пет аутоматских, У Панчеву их је четири, у Зрењанину једна, док у Пироту и Новом Пазару нема ниједне. Оквирна цена станице је око 12 милиона динара, са комплетним сетом анализатора за праћење концентрације угљен-моноксида, сумпор-диоксида, азотних оксида, приземног озона... Сваки ниво државне власти, уз поштовање законске процедуре, може да обезбеди мерну станицу, наравно, према стручној оправданости и финансијским могућностима.

Ваљево, са више од 90.000 становника, данас је и званично један од најзагађенијих градова у Србији. Смештен је у котлини, без довољно струјања ваздуха, за шта многи криве непланску градњу, па се, када температура падне, а влажност ваздуха повећа, изнад града појави густ жуто-сиви облак.

Сагоревање огрева у пећима, рад мотора аутомобила и индустријских постројења довели су до изузетно повишених вредности такозваних суспендованих честица и тешких метала. И ту стижемо до главних криваца – тих суспендованих честица, које помиње и Радовић и сви други стручњаци. Некад смо говорили угљен-моноксид, сумпор-диоксид, а сада нам живот кваре ПМ 10, ПМ 2,5, што су ознаке за такозване суспендоване честице које чине дим, чађ, прашина, со, киселине и метали. Пречник им је мањи од 10 μм или, описно речено, мањи од седмине дебљине људске длаке. Обично се ове сићушне загађиваче сврставају у три категорије. Оне мање од 10 μм означавају се као ПМ10 и називају грубим. Оне са ознаком 2,5 су фине суспендоване честице, док се оне мање од 0,1 μм означавају као ПМ0,1, а називају се ултрафине суспендоване честице. Када их човек удахне и ако се, уз то, задрже у алвеолама и плућима, скраћује се дах, напреже срце и настају здравствени проблеми.