Svetli primeri zajedničkog života

Cenjena „Politika”, kao i uvek, objavljuje veoma vredne tekstove iz raznih oblasti i u raznim rubrikama, pa i u rubrici Pogledi. Tako je nedavno objavila afirmativan članak o poznatom tuzlanskom muftiji Ševketu Kurtu iz pera Dimitrija Bukvića. Baveći se istraživanjima na prostoru Stare Raške, a i šire, zabeležio sam niz sličnih primera saradnje i međusobne zaštite muslimana i pravoslavnih iz dalje i bliže prošlosti. Predstaviću nekoliko karakterističnih slučajeva.

Kada je buknuo Prvi srpski ustanak 1804. godine iz Sjenice je otišao da se priključi Karađorđu Hadži Prodan Gligorijević sa svoja dva brata. Kroz Sjenicu je iz Istanbula tada na putu za Sarajevo prolazio sa pratnjom zamenik (ćehaja) bosanskog vezira. Za vreme kratkog zadržavanja njemu je rečeno za Hadži Prodana i njegovu braću. Ćehaja je naredio da se uhapsi Hadži Prodanova porodica i sprovede u Travnik, tadašnje sedište bosanskih vezira. Feudalni gospodar i komandant sjeničkog područja Hadži Mustaj-beg Čavić uspeo je velikim novcem da podmiti vojnike da se Hadži Prodanova porodica oslobodi i prebaci na slobodnu teritoriju. Kada je Karađorđe 1809. godine oslobodio Sjenicu u njegovo zarobljeništvo su pali sin i snaha Hadži Mustaj-bega Čavića, za čije se oslobađanje mogao dobiti veliki otkup. Tada Hadži Prodan, već slavan Karađorđev vojvoda, zatraži od Karađorđa da mu pokloni Mustaj-begovog sina i snahu, objasnivši voždu šta je za njegovu porodicu učinio Mustaj-beg, kao pravi komšija i drug iz detinjstva. Tada je Karađorđe naredio da se oslobode, rekavši Hadži Prodanu: „Poklanjam ti ih kada si takav čovek i junak”.

Komandant 2. Zlatarskog korpusa JVuO kapetan Vuk Kalaitović Kalait nije dozvolio da u Novoj Varoši njegovi vojnici ubiju nijednog muslimana. Nikada nije napao susedno područje Kladnice od osam sela naseljenih muslimanima, niti je neko od njih bio ubijen od strane njegovih boraca. Kada je Ozna 1945. godine locirala kapetana Kalaita u Kladnici blokirala je sa jedinicama Knoja celo područje nastojeći da ga uhvate ili likvidiraju. Muslimani kapetana Kalaita strpaju u slamu natovarenu na volovska kola i provuku ga na bezbedno mesto. Njih niko nije kontrolisao, ne verujući da bi muslimani spasavali četničkog komandanta.

Na Pešteri u selu Đerekare muslimani su čuvali pravoslavne Srbe iz Suvog Dola za vreme Drugog svetskog rata. Komandant muslimanske milicije tog dela Pešteri bio je kapetan Iljaz Kurtović. On nije dozvoljavao divljanje bandi na svom području i onemogućavao je zločine onoliko koliko je to tada objektivno bilo moguće.

U selu Žabrenu na Pešteri muslimani su čuvali nekoliko pravoslavnih Ravića od muslimanskih bandi. Ipak ih je otkrio vođa jedne takve bande Drešević i hteo da ih pobije. Muslimani Gicići stali su sa puškama ispred njih, spremni da oružjem i svojim životima zaštite Raviće. Kada je Drešević video tu odlučnost Gicića morao je da odustane od nameravanog zločina.

Vojvoda Božo Javorski iz moravičkog kraja nameravao je 1941. godine da napadne muslimansku Kladnicu u Sjeničkom srezu. Odseo je kod Korićanaca u susednom selu Ljepojevićima i rekao im da idu u Kladnicu da pobiju „Turke”. Korićanci i drugi Ljepojevićani sprečili su ga u tome sa obrazloženjem da na komšije i prijatelje nikada neće udariti niti drugom dozvoliti. Na zločin spreman Božo Javorski morao je da odustane.

Iz novog tragičnog građanskog rata u Bosni i Hercegovini pomenuću samo dva karakteristična slučaja koja se takođe ne bi smela zaboraviti. U okolini Dervente sve vreme rata 1992–1995. godine postojala je vojna jedinica „Meša Selimović”, u čijem je boračkom sastavu bila velika većina muslimana dobrovoljaca. Njen prvi komandant bio je kapetan, kasnije potpukovnik, Ismet Đuherić. Posle Đuherića jedinicom je komandovao potpukovnik Nusret Dizdarević. Ova vojna formacija uspešno je branila i sačuvala i muslimansko i srpsko pravoslavno stanovništvo u zoni svoje odgovornosti.

Pažnju zaslužuje i slučaj kapetana Amira Reka iz okoline Goražda. Jedna odmetnuta banda počinila je u njegovom selu veliki zločin u kojem je stradala i porodica kapetana Reka. Reko je dobio zadatak da razoruža i onemogući otpor meštana u jednom selu, s pretpostavkom da će se on krvavo iživljavati nad nedužnim civilima. A ljudi su samo branili svoje domove i sopstvene živote. Kapetan Amir Rako znao je da ti ljudi nisu učestvovali u ubistvu njegove porodice. Zato je meštanima garantovao živote i dozvolio im da se slobodno evakuišu na bezbednu lokaciju.

Na kraju, kao najnoviji primer viteštva i humanosti, pominjem i gest generala Vinka Pandurovića, koji je u danima srebreničke tragedije omogućio da se veliki broj muslimanskih boraca 28. divizije spase izvlačenjem sa tog područja. Treba pomenuti i odluku rukovodstva opštine Bratunac koje nije dozvolilo streljanje vojnih zarobljenika na svojoj teritoriji.

Pošteni i dobronamerni ljudi baš u teškim vremenima i situacijama i te kako se štite i pomažu. I to je dokaz da nije sve tako crno i da možemo i moramo da živimo zajedno. To nam je jedini pravi put i spas.

Istoričar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista