Svi smo mi pomalo socijalisti

To i jeste politika – ne samo umetnost mogućeg nego i jedna velika, skupa predstava, neka vrsta dugotrajnog serijskog šou-programa za javnost. Nekoliko meseci bombardovani smo jetkim, bombastičnim, opasnim porukama – obasipani sa svih strana dokazima o drugima koji su lopovi, kriminalci, izdajnici. Uzburkavani pretnjama o hapšenjima, o nekakvoj naplati duga, o tome ko će biti kažnjen kada sve ovo prođe, raspaljivani zlom o drugima, navođeni da mrzimo, da se delimo, ali i da verujemo da će nam sve ići kao po loju samo ako svoj glas damo onima koji su nas svojim napuderisanim licima obrađenim u foto-šopu uveravali da smo na pravom putu, ali samo ako tamo idemo sa njima. Slušali smo uglavnom optužbe – bilo je to jedno veliko simboličko suđenje – nacija je u ulozi porote određivala krivicu. Negativna kampanja koju su vodile manje više sve stranke, pretvorila je srpsko političko društvo u neku novu vrstu arene u kojoj je čovek čoveku bio vuk i u kojoj je strast dodatno raspaljivana tezama o ideološkoj i ljudskoj nepomirljivosti učesnika. „Ili ja ili on, u ovom selu nema mesta za obojicu”, suština je većine poruka koje su odašiljali pretendenti na našu budućnost.

Skupi cirkus je bio i prošao. Analitičari procenjuju da su rezultati izbora pokazali kako je Srbija podeljena. Retorika učesnika ove političke utakmice nekako je podsećala na devedesete.

Ali već sutradan, pošto su ispili šampanjce, piva i rakije, naši vukovi su se spustili na zemlju. Kada je vlast u pitanju, i sa crnim đavolom se udružiti – nije naodmet. Retorika se drastično promenila. Sada, odjednom, svi bi da razgovaraju sa svima. Već danas se neuporedivo više uzajamno poštuju nego juče. Telefoniraju jedni drugima, paze šta govore, ne žele da se izleću, odjednom vode računa o tome šta će reći javnost, a još više potencijalni koalicioni partneri. Rado bi se udali, za prvog koji naiđe, samo ako bi to moglo da bude brzo i bez velike pompe. Samo da se brak sklopi, „da se krene da se radi”. Niko sada ne bi onoliko hapsio, niko ne bi da pominje teške reči koje su pale, odjednom svi u drugima vide ipak i neke dobre strane. Do juče su se pred nama kleli da jedni druge očima ne mogu da vide, kad ono, već sutradan jedni drugima šalju zavodljive poruke. Možda bi ipak , među njima, moglo nešto da bude.

Mržnja se, dan-dva posle ovako nerešenih izbora, više ne isplati. To je paradoks politike – u kampanji su mržnja i sukob pokretačke snage ono što motiviše i definiše – ali posle izbora, ton mora da se promeni. Razgovorima skače cena, uglađenost i oslovljavanje sa „gospodine” se podrazumeva.

SPS postaje odjednom svima prihvatljivi partner, analitičari se ubiše da dokažu kako to nije više onaj stari Miloševićev SPS, i kako je Ivica Dačić sasvim u redu. Svi bi, dosta iznenađeni rezultatima izbora, da mu budu Marica. A Ivica razmišlja i tvrdi pazar. Ivica je postao dobra prilika. A i penzioneri su genijalni. I da ne zaboravimo – dvadeset poslanika je dvadeset poslanika.

Polovina Srbije veruje da je prirodno da oni koji pevaju „Kaljinku” priđu strani koja gaji rezerve prema „olako obećanoj brzini evropskih integracija”. Druga polovina veruje da je Ivica dovoljno pametan da shvati kako mu je ovo jedina šansa da spere istorijsku ljagu sa stranke koja nas je zavila u crno. A on, koji je u kampanji govorio uglavnom o platama i penzijama, danas prima darove sa obe strane političkog spektra. Povratak otpisanih? Tako treba?

Najluđe je što, posle svega, posle Miloševića, sankcija, rata, petog oktobra, danas naš eventualni put u Evropu, ili pak naš retrogradni hod, zavisi od SPS.

„Svi smo mi pomalo socijalisti”?

Da li je to neizgovorena rečenica koja danas smiruje Srbiju?www.mirjanabm.com