Сви смо ми помало социјалисти

То и јесте политика – не само уметност могућег него и једна велика, скупа представа, нека врста дуготрајног серијског шоу-програма за јавност. Неколико месеци бомбардовани смо јетким, бомбастичним, опасним порукама – обасипани са свих страна доказима о другима који су лопови, криминалци, издајници. Узбуркавани претњама о хапшењима, о некаквој наплати дуга, о томе ко ће бити кажњен када све ово прође, распаљивани злом о другима, навођени да мрзимо, да се делимо, али и да верујемо да ће нам све ићи као по лоју само ако свој глас дамо онима који су нас својим напудерисаним лицима обрађеним у фото-шопу уверавали да смо на правом путу, али само ако тамо идемо са њима. Слушали смо углавном оптужбе – било је то једно велико симболичко суђење – нација је у улози пороте одређивала кривицу. Негативна кампања коју су водиле мање више све странке, претворила је српско политичко друштво у неку нову врсту арене у којој је човек човеку био вук и у којој је страст додатно распаљивана тезама о идеолошкој и људској непомирљивости учесника. „Или ја или он, у овом селу нема места за обојицу”, суштина је већине порука које су одашиљали претенденти на нашу будућност.

Скупи циркус је био и прошао. Аналитичари процењују да су резултати избора показали како је Србија подељена. Реторика учесника ове политичке утакмице некако је подсећала на деведесете.

Али већ сутрадан, пошто су испили шампањце, пива и ракије, наши вукови су се спустили на земљу. Када је власт у питању, и са црним ђаволом се удружити – није наодмет. Реторика се драстично променила. Сада, одједном, сви би да разговарају са свима. Већ данас се неупоредиво више узајамно поштују него јуче. Телефонирају једни другима, пазе шта говоре, не желе да се излећу, одједном воде рачуна о томе шта ће рећи јавност, а још више потенцијални коалициони партнери. Радо би се удали, за првог који наиђе, само ако би то могло да буде брзо и без велике помпе. Само да се брак склопи, „да се крене да се ради”. Нико сада не би онолико хапсио, нико не би да помиње тешке речи које су пале, одједном сви у другима виде ипак и неке добре стране. До јуче су се пред нама клели да једни друге очима не могу да виде, кад оно, већ сутрадан једни другима шаљу заводљиве поруке. Можда би ипак , међу њима, могло нешто да буде.

Мржња се, дан-два после овако нерешених избора, више не исплати. То је парадокс политике – у кампањи су мржња и сукоб покретачке снаге оно што мотивише и дефинише – али после избора, тон мора да се промени. Разговорима скаче цена, углађеност и ословљавање са „господине” се подразумева.

СПС постаје одједном свима прихватљиви партнер, аналитичари се убише да докажу како то није више онај стари Милошевићев СПС, и како је Ивица Дачић сасвим у реду. Сви би, доста изненађени резултатима избора, да му буду Марица. А Ивица размишља и тврди пазар. Ивица је постао добра прилика. А и пензионери су генијални. И да не заборавимо – двадесет посланика је двадесет посланика.

Половина Србије верује да је природно да они који певају „Каљинку” приђу страни која гаји резерве према „олако обећаној брзини европских интеграција”. Друга половина верује да је Ивица довољно паметан да схвати како му је ово једина шанса да спере историјску љагу са странке која нас је завила у црно. А он, који је у кампањи говорио углавном о платама и пензијама, данас прима дарове са обе стране политичког спектра. Повратак отписаних? Тако треба?

Најлуђе је што, после свега, после Милошевића, санкција, рата, петог октобра, данас наш евентуални пут у Европу, или пак наш ретроградни ход, зависи од СПС.

„Сви смо ми помало социјалисти”?

Да ли је то неизговорена реченица која данас смирује Србију?www.mirjanabm.com