Plata za džabe – trojanski konj robotizacije

U naciji koja važi za najsrećniju na svetu, novac „za džabe”, 560 evra svakog meseca bez ikakvih preduslova, uspevao je da dvema hiljadama ljudi kupi još više sreće ali ne i ono čemu se finska država nadala kad im ga je pre dve godine počela deliti: nije im kupio posao.

Razočarana time ostala je svakovrsna skupina, od golih siromaha za koje ni rođaci ne žele da znaju do slavnih milijardera masovnom aklamacijom ustoličenih u tvorce nove tehnološke ere, od retrokomunista do hipsterizovanih fašista za 21. vek, kao i svih u sredini. Nema toga ko nije želeo da eksperiment Finaca postane raskršće s kojeg će svet krenuti u novom pravcu. Međutim, jedni su u njihovoj ideji videli putokaz za to kako da se najugroženijima obezbedi najbolja moguća pomoć dok su drugi u istoj zamisli nazirali pokriće za to da se onima na ivici egzistencije oduzme još više prava i da se ukinu poslednji tragovi socijalne sigurnosti i za sve radnike.

Rastrgnut između protivrečnih očekivanja, ambiciozni pokušaj je i zvanično okončan s polovičnim i nedorečenim rezultatima. Takozvani univerzalni bazični prihod (UBP) od januara 2017. godine isplaćivan je grupi nezaposlenih Finaca, koji zauzvrat nisu bili obavezni da traže posao, stručno se usavršavaju ili rade išta drugo da bi se kvalifikovali za nastavak primanja te pomoći. Ona im nije bivala uskraćenom čak ni ako bi se u međuvremenu zaposlili. Bila je to, dakle, sigurna plata ni za šta, za dobar deo sveta bezmalo pa san snova.

Umesto da im to, što je i bio proklamovani cilj vlade u Helsinkiju, omogući da se, rasterećeni dela briga za preživljavanje, potpuno posvete nalaženju radnog mesta ili pokretanju sopstvenog biznisa, UBP ih je, pokazalo je završno istraživanje, samo lišio stresa i poboljšao zdravlje. Do posla je tih 2.000 Finaca dolazilo u razmerama ništavno većim nego osobe uključene u kontrolnu grupu eksperimenta, kojima ovaj novac nije davan.

Da ishod neće biti onaj priželjkivani, naziralo se već u aprilu prošle godine, kada je finska vlada odbila da, kako je prvobitno bilo planirano, proširi ovaj program na još ljudi. Njegovo sad i zvanično ukidanje loš je nagoveštaj, u prvom redu, za italijansku vladu, koja smera da na proleće uvede sličan garantovani dohodak za najsiromašnije, ako za to nađe novca u budžetu u kojem je rupu probušila poreskim sistemom koji na ruku ide imućnijima. Tu su i drugi eksperimenti nalik finskom: u Barseloni, dvema gradovima u Kanadi, Glazgovu…

Svi ti pokušaji dobili su svoj deo pažnje svetske javnosti, ali nijedan nije bio razglašen kao finski, koji je, kako je pisala agencija Blumberg, privukao interesovanje i tehnoproroka Ilona Maska i Marka Zakerberga. Milijarderi, osobito oni iz visokotehnoloških industrija, za njega su se zanimali možda i više nego oni kojima bi preživljavanje moglo neposredno ovisiti o takvom dohotku. Jer, kako se u jednom trenutku shvatilo, neki oblik UBP-a možda bi bio način da se nađe način da, nakon daljeg širenja automatizacije proizvodnje, mnogo ljudi ostane bez radnog mesta a da ne izbiju pobune kakve nijedna vojska ne bi mogla ustaviti.

Procenjuje se da će u bliskoj budućnosti „robotizacija” zbrisati trećinu sada postojećih radnih mesta. S trenutnim, slabo funkcionalnim sistemom socijalnih davanja – koja su u opasnosti od još većih umanjenja zbog ofanzive desničara, sklonih onome što nazivaju oslobođenjem od sveprisutne države a što se u praksi svodi na kresanje pomoći za siromašne – to bi bila eksplozivna situacija. Naprosto povećati socijalnu pomoć nije prihvatljivo za desnicu, dok ni liberali s političkog centra, pa čak ni svi levičari, nisu sasvim sigurni da li je to izvodljivo s obzirom na to da se, globalno posmatrano, nivo javnog duga ionako strahovito uvećava. A onda se desnica setila stare levičarske ideje o UBP-u.

Ono što je već i finska vlada desnog centra pokušala s UBP-om u stvari je način da se aktuelni sistem socijalnih izdvajanja pojednostavi tako što bi se se pretvorio u samo jedan prihod za nezaposlene. Ni on ne mora biti dovoljan za život, kao što ni u Finskoj nije bio. U perspektivi, upozoravaju glasovi s levice, tako bi mogle biti eliminisane sve ostale socijalne olakšice, poput pomoći u iznajmljivanju stana i upisu u škole.

U međuvremenu bi UBP, budući da nije vezan za bilo kakav uslov, pa čak ni za nezaposlenost, imao cilj da podstakne one koji ga dobijaju da se počnu prihvatati i slabo plaćenih i privremenih poslova, ka kojima se savremena ekonomija sve više orijentiše. Ako nema straha od toga da će, prihvatajući takav posao, ostati bez državne dotacije, ako znaju da više neće, čim neminovno opet ostanu bez radnog mesta, morati prolaziti kroz današnje složene i neizvesne procedure ponovnog prijavljivanja na biro i odobrenja socijalne pomoći – ako su te muke otklonjene, nema više onako jakih razloga da se klone takozvanih prekarnih poslova: onih koji se dobiju danas i gube već sutra.