Плата за џабе – тројански коњ роботизације

У нацији која важи за најсрећнију на свету, новац „за џабе”, 560 евра сваког месеца без икаквих предуслова, успевао је да двема хиљадама људи купи још више среће али не и оно чему се финска држава надала кад им га је пре две године почела делити: није им купио посао.

Разочарана тиме остала је сваковрсна скупина, од голих сиромаха за које ни рођаци не желе да знају до славних милијардера масовном акламацијом устоличених у творце нове технолошке ере, од ретрокомуниста до хипстеризованих фашиста за 21. век, као и свих у средини. Нема тога ко није желео да експеримент Финаца постане раскршће с којег ће свет кренути у новом правцу. Међутим, једни су у њиховој идеји видели путоказ за то како да се најугроженијима обезбеди најбоља могућа помоћ док су други у истој замисли назирали покриће за то да се онима на ивици егзистенције одузме још више права и да се укину последњи трагови социјалне сигурности и за све раднике.

Растргнут између противречних очекивања, амбициозни покушај је и званично окончан с половичним и недореченим резултатима. Такозвани универзални базични приход (УБП) од јануара 2017. године исплаћиван је групи незапослених Финаца, који заузврат нису били обавезни да траже посао, стручно се усавршавају или раде ишта друго да би се квалификовали за наставак примања те помоћи. Она им није бивала ускраћеном чак ни ако би се у међувремену запослили. Била је то, дакле, сигурна плата ни за шта, за добар део света безмало па сан снова.

Уместо да им то, што је и био прокламовани циљ владе у Хелсинкију, омогући да се, растерећени дела брига за преживљавање, потпуно посвете налажењу радног места или покретању сопственог бизниса, УБП их је, показало је завршно истраживање, само лишио стреса и побољшао здравље. До посла је тих 2.000 Финаца долазило у размерама ништавно већим него особе укључене у контролну групу експеримента, којима овај новац није даван.

Да исход неће бити онај прижељкивани, назирало се већ у априлу прошле године, када је финска влада одбила да, како је првобитно било планирано, прошири овај програм на још људи. Његово сад и званично укидање лош је наговештај, у првом реду, за италијанску владу, која смера да на пролеће уведе сличан гарантовани доходак за најсиромашније, ако за то нађе новца у буџету у којем је рупу пробушила пореским системом који на руку иде имућнијима. Ту су и други експерименти налик финском: у Барселони, двема градовима у Канади, Глазгову…

Сви ти покушаји добили су свој део пажње светске јавности, али ниједан није био разглашен као фински, који је, како је писала агенција Блумберг, привукао интересовање и технопророка Илона Маска и Марка Закерберга. Милијардери, особито они из високотехнолошких индустрија, за њега су се занимали можда и више него они којима би преживљавање могло непосредно овисити о таквом дохотку. Јер, како се у једном тренутку схватило, неки облик УБП-а можда би био начин да се нађе начин да, након даљег ширења аутоматизације производње, много људи остане без радног места а да не избију побуне какве ниједна војска не би могла уставити.

Процењује се да ће у блиској будућности „роботизација” збрисати трећину сада постојећих радних места. С тренутним, слабо функционалним системом социјалних давања – која су у опасности од још већих умањења због офанзиве десничара, склоних ономе што називају ослобођењем од свеприсутне државе а што се у пракси своди на кресање помоћи за сиромашне – то би била експлозивна ситуација. Напросто повећати социјалну помоћ није прихватљиво за десницу, док ни либерали с политичког центра, па чак ни сви левичари, нису сасвим сигурни да ли је то изводљиво с обзиром на то да се, глобално посматрано, ниво јавног дуга ионако страховито увећава. А онда се десница сетила старе левичарске идеје о УБП-у.

Оно што је већ и финска влада десног центра покушала с УБП-ом у ствари је начин да се актуелни систем социјалних издвајања поједностави тако што би се се претворио у само један приход за незапослене. Ни он не мора бити довољан за живот, као што ни у Финској није био. У перспективи, упозоравају гласови с левице, тако би могле бити елиминисане све остале социјалне олакшице, попут помоћи у изнајмљивању стана и упису у школе.

У међувремену би УБП, будући да није везан за било какав услов, па чак ни за незапосленост, имао циљ да подстакне оне који га добијају да се почну прихватати и слабо плаћених и привремених послова, ка којима се савремена економија све више оријентише. Ако нема страха од тога да ће, прихватајући такав посао, остати без државне дотације, ако знају да више неће, чим неминовно опет остану без радног места, морати пролазити кроз данашње сложене и неизвесне процедуре поновног пријављивања на биро и одобрења социјалне помоћи – ако су те муке отклоњене, нема више онако јаких разлога да се клоне такозваних прекарних послова: оних који се добију данас и губе већ сутра.