UBIJANjE MUVE S DVA UDARCA

Vojislav Koštunica je vratio mandat narodu, a ovaj, kao što se i očekivalo, nije dao baš jasan odgovor šta da se radi. Optimisti su prvu koalicionu vest predvideli za jučerašnji četvrtak, u popodnevnim časovima, a vest glasi da će u Beogradu stvaranjem koalicije vlast preuzeti Aleksandar Vučić, potpomognut glasovima narodnjačke koalicije i koalicije oko SPS-a.

Mislim da je rano za konačan zaključak, ali vrlo je verovatno da će ova koalicija biti ostvarena, što ne znači da će se model ponoviti i na republičkom nivou. To proizilazi iz proste matematike sabrane s jednim političkim fenomenom – nedostatkom bilo kakvog koalicionog potencijala LDP-a.

Za vlast u Beogradu neophodno je ostvariti 57 glasova u skupštini. Pet lista osvojilo je mandate. I tu se SPS javlja kao presudni jezičak na vagi, ali, za razliku od republičkog parlamenta, njihova koalicija sa Tadićevim evrodemokratama ne bi im donela prevlast u Beogradu. Imali bi, zajedno, 51 mandat, a kako socijalisti nikako neće s liberalnim demokratama (sedam mandata) onda ova grupacija i ne može da formira gradsku vlast.

Narodnjaci i radikali u zbiru imaju 52 mandata i sa šest socijalističkih poslanika, imali bi, u zbiru, sasvim dovoljan broj.

Dakle, sve i pod pretpostavkom, neproverivom u ovom trenutku, pa otuda i sumnjivom, da su socijalistima bliži proevropljani, ovo demokratsko-socijalističko udruženje „vatre i vode”, kao što će po hemijskom sastavu biti i ostala udruživanja, ne može da izabere gradonačelnika, pa bi neko krajnje ciničan mogao reći da su za izbor Vučića najzaslužniji liberali Čedomira Jovanovića.

U svim računicama oko republičkog nivoa vlasti, čitalac je primetio, računa se s raznim varijabilama, od tri glasa Dragana Markovića Palme do dva glasa Sulejmana Ugljanina, a jedina je konstanta da niko neće s LDP-om.

Ovi su se nekako „zafarbali u ćošku” ili kako ih u jučerašnjem dnevniku „Danas” opisuje sociolog Srećko Mihajlović, oni su ispoljili „infantilni dogmatizam” kojem „tepaju kao principijelnosti.”

Stranka sklona tome da sebe vidi kao arbitra moralnosti mlati batinom principijelnosti naokolo, aman po vazduhu. Pun sam poštovanja za doslednost, ali u Srbiji, u narednih najmanje tri do četiri izborna ciklusa, biće sastavljane vlade po principima manje ili više bliskih koalicija, pa mi se, nekako, čini da makar radi hvale vrednih političkih ideja nije dobro svima zalupiti vrata, jer se svet o kome sanjaju liberali neće ostvariti „skokom iz carstva nužnosti” već kaljanjem cipela po blatu srpske političke scene.

Čini mi se da socijalisti tu tehniku najbolje znaju, pa me ne bi iznenadilo da se u trenutku kada se svi o njih otimaju, opredele za koalicije na dva koloseka. Jedan, kad je reč o Beogradu, a drugi kolosek kada je reč o Srbiji. Dačiću i njegovima sada je toliko visoka cena, da im se sve može. Formiranje republičke vlade nije u „beogradskoj mat – poziciji”.

S listom za proevropsku Srbiju i, recimo, šest od sedam manjinskih glasova, imali bi 128 mandata, sasvim dovoljno da formiraju vladu. U tom smislu dosta je indikativno neuobičajeno obraćanje Milutina Mrkonjića javnosti u sred pregovora, u kome on, u formi pisane izjave, optira za evropske fondove kao zalogu opstanka i razvoja Srbije. Doda li se tome najava Dragana Markovića Palme da će glasati za ratifikovanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, ali i neobjavljenu a vrlo verovatnu računicu penzionerskog krila ove koalicije, da se predizborna obećanja, zbirno nazvana socijalnom pravdom, mogu ostvariti, takođe, samo uz pomoć evropskih para, sasvim je mogućno da na republičkom nivou dobijemo koaliciju drugačijih svojstava, od ove, očekivane, u Beogradu.

Jedina konstanta u tim računicama je – Ivica Dačić. On bi bio čovek koji bi s dva udarca ubio muvu. Radikalniji deo svoje stranke zadovoljio bi beogradskom koalicijom, a socijalno zabrinutiji bi zadovoljio koalicijom s Tadićem.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”