УБИЈАЊЕ МУВЕ С ДВА УДАРЦА

Војислав Коштуница је вратио мандат народу, а овај, као што се и очекивало, није дао баш јасан одговор шта да се ради. Оптимисти су прву коалициону вест предвидели за јучерашњи четвртак, у поподневним часовима, а вест гласи да ће у Београду стварањем коалиције власт преузети Александар Вучић, потпомогнут гласовима народњачке коалиције и коалиције око СПС-а.

Мислим да је рано за коначан закључак, али врло је вероватно да ће ова коалиција бити остварена, што не значи да ће се модел поновити и на републичком нивоу. То произилази из просте математике сабране с једним политичким феноменом – недостатком било каквог коалиционог потенцијала ЛДП-а.

За власт у Београду неопходно је остварити 57 гласова у скупштини. Пет листа освојило је мандате. И ту се СПС јавља као пресудни језичак на ваги, али, за разлику од републичког парламента, њихова коалиција са Тадићевим евродемократама не би им донела превласт у Београду. Имали би, заједно, 51 мандат, а како социјалисти никако неће с либералним демократама (седам мандата) онда ова групација и не може да формира градску власт.

Народњаци и радикали у збиру имају 52 мандата и са шест социјалистичких посланика, имали би, у збиру, сасвим довољан број.

Дакле, све и под претпоставком, непроверивом у овом тренутку, па отуда и сумњивом, да су социјалистима ближи проевропљани, ово демократско-социјалистичко удружење „ватре и воде”, као што ће по хемијском саставу бити и остала удруживања, не може да изабере градоначелника, па би неко крајње циничан могао рећи да су за избор Вучића најзаслужнији либерали Чедомира Јовановића.

У свим рачуницама око републичког нивоа власти, читалац је приметио, рачуна се с разним варијабилама, од три гласа Драгана Марковића Палме до два гласа Сулејмана Угљанина, а једина је константа да нико неће с ЛДП-ом.

Ови су се некако „зафарбали у ћошку” или како их у јучерашњем дневнику „Данас” описује социолог Срећко Михајловић, они су испољили „инфантилни догматизам” којем „тепају као принципијелности.”

Странка склона томе да себе види као арбитра моралности млати батином принципијелности наоколо, аман по ваздуху. Пун сам поштовања за доследност, али у Србији, у наредних најмање три до четири изборна циклуса, биће састављане владе по принципима мање или више блиских коалиција, па ми се, некако, чини да макар ради хвале вредних политичких идеја није добро свима залупити врата, јер се свет о коме сањају либерали неће остварити „скоком из царства нужности” већ каљањем ципела по блату српске политичке сцене.

Чини ми се да социјалисти ту технику најбоље знају, па ме не би изненадило да се у тренутку када се сви о њих отимају, определе за коалиције на два колосека. Један, кад је реч о Београду, а други колосек када је реч о Србији. Дачићу и његовима сада је толико висока цена, да им се све може. Формирање републичке владе није у „београдској мат – позицији”.

С листом за проевропску Србију и, рецимо, шест од седам мањинских гласова, имали би 128 мандата, сасвим довољно да формирају владу. У том смислу доста је индикативно неуобичајено обраћање Милутина Мркоњића јавности у сред преговора, у коме он, у форми писане изјаве, оптира за европске фондове као залогу опстанка и развоја Србије. Дода ли се томе најава Драгана Марковића Палме да ће гласати за ратификовање Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, али и необјављену а врло вероватну рачуницу пензионерског крила ове коалиције, да се предизборна обећања, збирно названа социјалном правдом, могу остварити, такође, само уз помоћ европских пара, сасвим је могућно да на републичком нивоу добијемо коалицију другачијих својстава, од ове, очекиване, у Београду.

Једина константа у тим рачуницама је – Ивица Дачић. Он би био човек који би с два ударца убио муву. Радикалнији део своје странке задовољио би београдском коалицијом, а социјално забринутији би задовољио коалицијом с Тадићем.

Главни уредник недељника „Време”