Komično, a dramski mudro

Glumac Srđan Timarov ovih dana najviše boravi u probnoj sali matičnog Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, budući da je deo glumačke ekipe predstave „Natan mudri” po delu nemačkog pisca, kritičara, filozofa Gotholda Efrajma Lesinga. Premijera se očekuje početkom marta na sceni „Studio”. Pored Timarova, rediteljka Jovana Tomić, koja ujedno prvi put režira u JDP-u, odabrala je zanimljivu glumačku ekipu u kojoj su i: Bojan Dimitrijević, Dubravka Kovjanić, Milica Gojković, Miodrag Dragičević i Joakim Tasić. Dramaturg je Dimitrije Kokanov, koreograf Maja Kalafatić, kostimograf Darinka Mihajlović, scenograf Jasmina Holbus, a kompozitor Miša Cvijović.

Drama „Natan mudri” objavljena je 1779. godine, a na scenu je prvi put postavljena četiri godine kasnije u Berlinu. Reč je o dramski ubedljivom ostvarenju koje je usredsređeno na temeljna pitanja savremenog sveta, trpeljivost i netrpeljivost, verske i rasne tolerancije, mogućnost zajedničkog života, solidarnost i milosrđe. O tome zašto nam je ovo delo danas zanimljivo, Srđan Timarov kaže:

– Upravo zbog svega toga što ste pomenuli. Evergrin, klasika. Očigledno pitanja i odnosi u kojima svet teško ide napred ili gotovo uopšte ne ide. Čovek se i dalje sapliće o drugog čoveka, juri ga, upoznaje, sudi, raspoznaje, uveren u sopstvenu ispravnost i uverenja. Sudimo jedni o drugima opterećeni formama i odrednicama u kojima smo se rodili, zatekli. Pa onda oklopi onoga kako smo vaspitavani, u kakvoj sredini, zanimanja koja smo birali, gomila ljuštura za koje se mi u ovom komadu pitamo jesu li dobre po nas? Da li smo to zaista mi? Da li su nam potrebne? A ako ih pak zbacimo sa sebe, ako ih se odreknemo šta nam onda (od nas) ostaje? Eto 18. vek, a tako moderno, jer moderno je samo ono što te se tiče. Danas. Najuzbudljivije je što ga režira mlado biće, Jovana Tomić.

U delu „Natan mudri” postavljaju se razna pitanja. Ko je zapravo čovek? Šta predstavlja vlast, a šta je novac? Ko se danas smatra mudrim? Kakve će nam komične scene autorska ekipa ostvarenja „Natan mudri” predstaviti kroz ovu predstavu?

– Baš se bavimo i zabavljamo tim pitanjima. I biće komično, a dramski mudro u isti mah. Svašta ljudi mogu podvesti pod mudro. Za mene je to neko ko je u ovom ludom veku uspeo da pronađe i živi svoju pasiju, svoju istinsku viziju lepog sadržajnog života, nezavisan, iskren, zdrav i u ljubavi. Neka, ja sam je nazvao, „nova istina” je za mene sjajan način na koji Jovana Tomić, rediteljka, dolazi do scenske istine. Ne pamtim da mi je nešto bilo tako uzbudljivo i inspirativno u procesu rada, stvaranja. Imam osećaj kao da je neko otvorio prozore pozorišta da uđe svež vazduh – odgovara glumac.

Novi scenski junak Srđana Timarova je Saladin sultan. Koje su njegove vrline, grubosti, slabosti? Šta će Saladin sultan da nam prozbori? Po čemu ćemo pamtiti njegovog novog scenskog junaka?

– To ćete mi vi reći kada ga vidite. Moja radost u stvaranju Saladina je silna i tako mirna. Očekujte neočekivano – kaže naš sagovornik.

Srđan Timarov glumački je prohodao pre mnogo godina u predstavi „Sveti Georgije ubiva aždahu” kao devetogodišnji dečak. Njegov pozorišni otac, kako voli da kaže, je Egon Savin, a učitelj Rade Marković. Interesantno je bilo čuti kojih Markovićevih smernica se neprikosnoveno drži i danas?

– Svih! Koliko god je to u mojoj moći. Pokojni Rade Marković je moj učitelj, moj divni  prijatelj. Retka sreća. I dalje ga gotovo svakodnevno „konsultujem”. Opominje me. Drži kompas. Imam još dva oslonca, učitelja, svetionika, to su Egon Savin i Dejan Mijač. Moj naklon i večno hvala – kaže Timarov koji je imao šta da nauči i od svoje majke Klare Mandić, zanimljive političke figure iz nama bliske prošlosti.

Srđan Timarov i pored toga što iza sebe ima zapažene uloge u kultnim predstavama kako Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, tako i JDP-a, Ateljea 212 („Mera za meru”, „Mrešćenje šarana”, „Šuma blista”, „Mletački trgovac”, „Unosno mesto”), živi svoj život, reklo bi se zaklonjen od javnog ekrana. Ima, znamo, i poseban otklon od primitivizma, prostakluka, gluposti. Ništa ne radi na silu i po svaku cenu. Ne voli da se eksponira, da posećuje javne događaje. Koja je njegova životna „mera za meru”, kaže:

– Baš ta koju živim i iza koje stojim. Ako je vi uočavate, ona je stvarna, ako ne, onda je to samo moja želja za njom, tom merom. Sve sam iskrenije, bolje i lakše sa samim sobom. Samim tim bolji i u razmišljanjima, rasuđivanjima i stavovima o svemu oko mene. Kada sebe iskreno dobro namestiš, sve okolo počne da se lepo i tačno slaže. Sa merom.

Okrenut celim svojim bićem ka umetnosti koja je kao ljubav: ili je bezuslovna ili nije umetnost, nije ljubav, Srđan Timarov objašnjava šta je u umetnosti njegova „šolja čaja”:

– Moj omiljeni Bogdan Diklić kaže da smo mi učesnici u umetnosti. Slažem se. Nekad je dotičemo, nekad se baš sretnemo, nekad i putujemo zajedno, nekad ništa od toga. Ali učestvujemo. Gladni jurimo te magične susrete. Posvećeno i sa ljubavlju. A moj profesor Rade Marković reče „Ljubav je jedina svetlost u našim životima. Sve ostalo je mrak”.