Dete kad skače mora i da pada

Oduševljen februarskim plesom pahulja i početkom zimskog raspusta, desetogodišnji Matija pozvao je preko odeljenske vajber grupe drugare da idu na sankanje. Međutim, nijedan od 30 dečaka nije prihvatio poziv na igru. Deca, koja su nekada bila zaštitni znak gradskih parkova, sada su poput runolista na liticama Alpa – prava retkost u prirodi. Ljuljaške, za koje se nekada čekao red, sada zvrje prazne, ali se u igraonicama traži mesto više. Deca su postali taoci virtuelnih svetova mobilnih telefona i zarobljenici dečjih soba u koje ih smeštaju roditelji, premrli od straha da baš njihovo dete neki loš momak ne kidnapuje sa ulice.

Na pitanje zbog čega se detinjstvo savremene dece toliko razlikuje od detinjstva njihovih roditelja, dr Ranko Rajović, specijalista interne medicine, saradnik Unicefa na projektu ranog podsticaja intelektualnog razvoja deteta i osnivač NTC sistema učenja, koje se sprovodi u 20 država Evrope, uključujući i Srbiju, ima dobar odgovor.

– Okruženje je to koje se promenilo: iz detinjstva mališana nestala je dosada, koja je „terala” decu da izađu iz stana. Dosada je neprijatno stanje, čiji je smisao da podstakne dete na aktivnost. Deca su nekada odlazila u park ili na igralište da bi pobedila dosadu. Međutim, savremenoj deci nikada nije dosadno. Čim zavape „dosadno mi je”, odmah uskaču mama, tata, baka, deka i bebisiterka da ga zabavljaju, što je potpuno pogrešan pedagoški potez, jer dete treba samo da se izbori sa njom. Nažalost, problem dečje dosade roditelji najčešće ne rešavaju tako što se igraju sa detetom, već mu pronađu dečji kanal na televizoru i istovremeno daju mobilni telefon ili tablet... Oduševljeni što dete već u kolicima zna kako da pronađe video-igricu na mobilnom telefonu, ne shvataju da mu na taj način prave medveđu uslugu. Deca postaju zavisnici od tehnoloških igračaka i neće da idu u park. Pametni telefoni ne razvijaju pamet kod deteta, već omogućavaju roditelju da ima vreme za kuvanje ručka, gledanje serije, telefoniranje... Posledica toga su gojazna neaktivna i asocijalna deca, potpuno nezainteresovana za igru na svežem vazduhu – priča dr Ranko Rajević.

Naš sagovornik, koji brani tezu da je igra najvažnija potreba deteta, odnosno da su fizičko, muzičko i likovno najznačajniji predmeti u prva četiri razreda osnovne škole, podseća da se mozak razvija do 12. godine. Pre svega kroz dečju aktivnost i na svežem vazduhu.

– Osnovna funkcija mozga je preživljavanje i adaptacija na novu sredinu. Mi učimo da bismo lakše preživeli i u fizičkom i u socijalnom svetu. Kada nešto novo naučimo, mi dobijemo biološku nagradu – luče se hormoni radosti i zadovoljstva. Pogledajte kako dete uči da hoda: kada napravi dva, tri sigurna koraka ono stane, okreće se, traži mamu i tatu, njihov osmeh i aplauze. Isto je i kad nauči da vozi bicikl. Taj osećaj sreće gura nas da nešto novo učimo i tako civilizacija napreduje. Međutim, kada mu na ranom uzrastu date video-igricu, koja stalno ciči, vrišti i trepće, dete dobija hormone zadovoljstva na svakih deset minuta. A kada mu roditelj ponudi knjigu, od koje ne dobija nikakve vizuelne stimulacije, ima problem koncentracije. Pet minuta čita knjigu, pa pređe na drugu aktivnost, pa se na njoj zadrži pet minuta... Onda polazi u školu, gde je osnovni metod rada reprodukcija gradiva. I logično je da nastaju problemi sa pažnjom, koncentracijom i usvajanjem znanja – naglašava dr Rajović.

On dodaje da je sa timom saradnika kreirao igricu „Bez straha do šaha”, u kojoj dete mora da predvidi dva, tri koraka unapred. Naime, šah je najbolja vežba za duboku pažnju, jer tera dete da misli, povezuje i pravi strategiju.

– Sport i fizička aktivnost moraju da budu sastavni deo detetovog života. Deci je potrebno da se motorički „isprazne” – pretrče sto metara za 13 sekundi, daju gol sa 15 metara, skoče barem pola metra uvis da daju koš. Mozgu su potrebne mikro-opasnosti da bi se razvio. Zato dete treba pustiti da se popne na tobogan, skoči sa zidića, provuče se kroz cev... U tom savladavanju prepreka ono dobija hormone sreće i tako se priprema za život. Ako ne nauči da pada polomiće i ruku i nos. Kad izazova nema, dete će ulaziti u rizična ponašanja, ne zato što ono to hoće, već zato što ga mozak tera da uđe u nešto opasno kako bi proverilo sebe, otuda maloletničko nasilje – naglašava dr Rajović.

Na pitanje kako dete privoleti da se igra u parku i oduzeti mu video-igricu, dr Ranko Rajović kaže da nije rešenje u ukidanju, već u ograničenju.

– U vaspitanju svoje dece rukovodio sam se devizom: pola sata gledanja u ekran, sat vremena parka, sat vremena igranja mobilnim telefonom – dva sata parka, sat i po vremena na laptopu – tri sata parka. Mi smo napravili aplikaciju za mobilni telefon gde se sve ikonice pojavljuju samo na pola sata. Jedini način da dete dobije „bonus” jeste da se kreće četiri kilometara. Ova aplikacija biće uspešna u slučaju dece koja još nemaju telefon. Međutim, biće pravi izazov pregovarati sa onima koji već imaju telefon da im se pomoću aplikacije ograniči vreme. Tim psihologa radi na kreiranju ovog izazova – zaključuje dr Ranko Rajević.