Дете кад скаче мора и да пада

Одушевљен фебруарским плесом пахуља и почетком зимског распуста, десетогодишњи Матија позвао је преко одељенске вајбер групе другаре да иду на санкање. Међутим, ниједан од 30 дечака није прихватио позив на игру. Деца, која су некада била заштитни знак градских паркова, сада су попут рунолиста на литицама Алпа – права реткост у природи. Љуљашке, за које се некада чекао ред, сада зврје празне, али се у играоницама тражи место више. Деца су постали таоци виртуелних светова мобилних телефона и заробљеници дечјих соба у које их смештају родитељи, премрли од страха да баш њихово дете неки лош момак не киднапује са улице.

На питање због чега се детињство савремене деце толико разликује од детињства њихових родитеља, др Ранко Рајовић, специјалиста интерне медицине, сарадник Уницефа на пројекту раног подстицаја интелектуалног развоја детета и оснивач НТЦ система учења, које се спроводи у 20 држава Европе, укључујући и Србију, има добар одговор.

– Окружење је то које се променило: из детињства малишана нестала је досада, која је „терала” децу да изађу из стана. Досада је непријатно стање, чији је смисао да подстакне дете на активност. Деца су некада одлазила у парк или на игралиште да би победила досаду. Међутим, савременој деци никада није досадно. Чим завапе „досадно ми је”, одмах ускачу мама, тата, бака, дека и бебиситерка да га забављају, што је потпуно погрешан педагошки потез, јер дете треба само да се избори са њом. Нажалост, проблем дечје досаде родитељи најчешће не решавају тако што се играју са дететом, већ му пронађу дечји канал на телевизору и истовремено дају мобилни телефон или таблет... Одушевљени што дете већ у колицима зна како да пронађе видео-игрицу на мобилном телефону, не схватају да му на тај начин праве медвеђу услугу. Деца постају зависници од технолошких играчака и неће да иду у парк. Паметни телефони не развијају памет код детета, већ омогућавају родитељу да има време за кување ручка, гледање серије, телефонирање... Последица тога су гојазна неактивна и асоцијална деца, потпуно незаинтересована за игру на свежем ваздуху – прича др Ранко Рајевић.

Наш саговорник, који брани тезу да је игра најважнија потреба детета, односно да су физичко, музичко и ликовно најзначајнији предмети у прва четири разреда основне школе, подсећа да се мозак развија до 12. године. Пре свега кроз дечју активност и на свежем ваздуху.

– Основна функција мозга је преживљавање и адаптација на нову средину. Ми учимо да бисмо лакше преживели и у физичком и у социјалном свету. Када нешто ново научимо, ми добијемо биолошку награду – луче се хормони радости и задовољства. Погледајте како дете учи да хода: када направи два, три сигурна корака оно стане, окреће се, тражи маму и тату, њихов осмех и аплаузе. Исто је и кад научи да вози бицикл. Тај осећај среће гура нас да нешто ново учимо и тако цивилизација напредује. Међутим, када му на раном узрасту дате видео-игрицу, која стално цичи, вришти и трепће, дете добија хормоне задовољства на сваких десет минута. А када му родитељ понуди књигу, од које не добија никакве визуелне стимулације, има проблем концентрације. Пет минута чита књигу, па пређе на другу активност, па се на њој задржи пет минута... Онда полази у школу, где је основни метод рада репродукција градива. И логично је да настају проблеми са пажњом, концентрацијом и усвајањем знања – наглашава др Рајовић.

Он додаје да је са тимом сарадника креирао игрицу „Без страха до шаха”, у којој дете мора да предвиди два, три корака унапред. Наиме, шах је најбоља вежба за дубоку пажњу, јер тера дете да мисли, повезује и прави стратегију.

– Спорт и физичка активност морају да буду саставни део дететовог живота. Деци је потребно да се моторички „испразне” – претрче сто метара за 13 секунди, дају гол са 15 метара, скоче барем пола метра увис да дају кош. Мозгу су потребне микро-опасности да би се развио. Зато дете треба пустити да се попне на тобоган, скочи са зидића, провуче се кроз цев... У том савладавању препрека оно добија хормоне среће и тако се припрема за живот. Ако не научи да пада поломиће и руку и нос. Кад изазова нема, дете ће улазити у ризична понашања, не зато што оно то хоће, већ зато што га мозак тера да уђе у нешто опасно како би проверило себе, отуда малолетничко насиље – наглашава др Рајовић.

На питање како дете приволети да се игра у парку и одузети му видео-игрицу, др Ранко Рајовић каже да није решење у укидању, већ у ограничењу.

– У васпитању своје деце руководио сам се девизом: пола сата гледања у екран, сат времена парка, сат времена играња мобилним телефоном – два сата парка, сат и по времена на лаптопу – три сата парка. Ми смо направили апликацију за мобилни телефон где се све иконице појављују само на пола сата. Једини начин да дете добије „бонус” јесте да се креће четири километара. Ова апликација биће успешна у случају деце која још немају телефон. Међутим, биће прави изазов преговарати са онима који већ имају телефон да им се помоћу апликације ограничи време. Тим психолога ради на креирању овог изазова – закључује др Ранко Рајевић.