Maduru ističe vreme

Iako je zemlju sa najvećim svetskim rezervama nafte, bogatu i gasom, zlatom i dijamantima, doveo do prosjačkog štapa, Nikolas Maduro za sve nevolje u Venecueli krivi „američki imperijalizam”. Svestan da će prizvati sećanja na dugu istoriju američkog mešanja po Latinskoj Americi, šef vlade u Karakasu pominje ovu i slične sintagme kad god mu se ukaže prilika.

„Ne želimo ponovo gringo intervencije. SAD pokušavaju da izvedu državni udar i instaliraju poslušničku vladu da bi zaštitile svoje interese u Venecueli”, kazao je nedavno naslednik Uga Čaveza, obraćajući se podržavaocima sa balkona predsedničke palate Miraflores.

Upravo bi smena Madurovog režima bila cilj nove američke intervencije  u Latinskoj Americi. Donald Tramp je izjavio da ne isključuje nijedno, pa ni vojno rešenje i za legitimnog venecuelanskog predsednika priznaje tamošnjeg opozicionara Huana Gvaida. Prošlog meseca se Gvaido, prvi čovek skupštine, proglasio za šefa države do raspisivanja slobodnih i fer izbora uz blagoslov SAD, Kanade i većine latinoameričkih i evropskih zemalja. Bela kuća je zatražila da se Maduro povuče, ali nije nezamislivo da će ga, ako bude odbijao da ode, ona „pogurati” iz palate Miraflores. Šef vlade u Vašingtonu okružen je spoljnopolitičkim jastrebovima – savetnikom za nacionalnu bezbednost Džonom Boltonom, državnim sekretarom Majkom Pompeom i specijalnim izaslanikom za Venecuelu Eliotom Ejbramsom.

Hladni rat kao okidač

Kako američki istoričar Džon Koutsvort piše u časopisu „Revista” u izdanju Univerziteta Harvard, Sjedinjene Države su od 1898. do 1994. godine 41 put uspešno izvele smenu vlasti u Latinskoj Americi. Direktno su intervenisale 17 puta, šaljući vojsku i obaveštajce ili angažujući lokalno stanovništvo koje je radilo za američke službe. U ostalim slučajevima glavnu ulogu su imali Latinoamerikanci, ali njihove grupe ne bi osvojile vlast bez podrške Vašingtona. Ovde nisu uračunati primeri kad su se SAD umešale da bi zaštitile saveznike da ne budu uklonjeni s vlasti. Nisu pobrojani ni propali američki pokušaji svrgavanja nepoželjnih latinoameričkih vladara, poput invazije u Zalivu svinja na Kubi, koju su izveli Centralnoobaveštajna agencija (CIA) i kubanski migranti u SAD u nameri da obore Fidela Kastra.

Prema podacima nevladinog njujorškog instituta „Gloubal polisi forum”, SAD su od svog nastanka do 2005. južno od svoje granice intervenisale oko 80 puta. Doktrina šefa Bele kuće Džejmsa Monroa je 1823. ustanovila da Vašington neće tolerisati mešanje evropskih zemalja u Latinskoj Americi. Da u celoj zapadnoj hemisferi vidi američku zonu uticaja potvrdio je i predsednik Teodor Ruzvelt, koji je 1904. istakao da će se SAD mešati u unutrašnje poslove latinoameričkih zemalja kad god budu smatrale da je to potrebno.

Zamajac američkog intervencionizma stigao je sa hladnim ratom, kad su se na prostoru od Tihuane do Ognjene zemlje, koji Amerika smatra svojim dvorištem, budili progresivni pokreti, osporavajući ogromne društvene i ekonomske razlike među građanima. Zato što je u levičarskim vladama video pretnju po američke kompanije i opasnost od širenja socijalizma i sovjetskog uticaja u zapadnoj hemisferi, Vašington je pomagao svrgavanje nepoželjnih i ustoličenje desničarskih vladara. U Brazilu je 1964, uz pomoć CIA, izveden državni udar, posle čega je na vlast došla vojna hunta, koja je upravljala najvećom južnoameričkom zemljom 20 godina. Uživala je podršku najmoćnije države na planeti iako je hapsila političke protivnike i ubila i mučila najmanje 500 ljudi.

Kad je Salvador Aljende kao marksista došao na čelo Čilea 1970, u Aveniji Pensilvanija su pomislili da bi Santijago mogao da krene stopama Havane i nacionalizuje američke kompanije. Zato je CIA 1973. podržala generala Avgusta Pinočea, koji je vojnim pučem svrgao Aljendea i zaveo diktaturu. Tokom Pinočeove vladavine pobijeno je više od 3.000 ljudi, ali to nije ugrozilo njegovo savezništvo sa najjačom supersilom.

I Brazil i Čile su kasnije demokratizovani i dvehiljaditih su, što se dešavalo i drugde u regionu, birali socijalističke lidere (Lula da Silva i Dilma Rusef u Brazilu i Mišel Bašele u Čileu). Ipak, levičarski talas je zaustavljen, i desnica danas vlada u svim južnoameričkim državama, izuzev u Boliviji, Urugvaju i Venecueli. U Braziliji je početkom godine na vlast došao krajnji desničar Žair Bolsonaro, poznat po veličanju dvadesetogodišnje brazilske diktature.

Centralnoamerički karavani kao bumerang

Bolsonaro je omiljen u Trampovoj administraciji, koja želi da podigne zid na granici sa Meksikom da bi sprečila dolazak imigranata, među kojima preovladavaju građani Gvatemale, Hondurasa i Salvadora. Kako piše „Hafington post”, današnji karavani na ulazu u Kaliforniju ili Teksas su posredna posledica višedecenijskog mešanja Vašingtona u centralnoamerička zbivanja. SAD su svrgle demokratski izabranu gvatemalsku vladu 1954. jer je njena agrarna reforma pretila da ošteti američku kompaniju „Junajtid frut kompani”. Osamdesetih se Vašington angažovao u Nikaragvi da bi podržao desničarske pobunjenike u borbi protiv socijalističke sandinističke vlade. Potpirivanje sukoba je izazvalo deceniju nasilja u Nikaragvi i život je izgubilo 50.000 ljudi. Kako kongresmeni nisu dozvolili predsedniku Ronaldu Reganu da finansira antikomunističke pobunjenike poznate kao „Kontras”, njegova administracija je tajno i ilegalno prodavala oružje Iranu i slala pare u Nikaragvu bez saznanja i odobrenja Kapitola.

Amerika je stajala i iza Manuela Norijege, koji je obučavan u američkoj vojnoj bazi, da bi kasnije počeo da radi za CIA. Posle državnog udara i dolaska vojne hunte na vlast u Panami, Norijega se peo u hijerarhiji, da bi 1983. postao de fakto vladar. Ostao je američki partner i kad je u Stejt departmentu postalo jasno da on kontroliše šverc droge i pranje novca. Legendarni američki istraživački novinar Simor Herš je u „Njujork tajmsu” 1986. pisao da je „vojni zapovednik Paname, zemlje od vitalnog značaja za SAD u Latinskoj Americi, umešan u pranje novca i trgovinu narkoticima a snabdevao je i latinoameričke gerilce oružjem”. Kako je objasnio Herš, vašingtonski zvaničnici su zatvarali oči pred ovim činjenicama jer je Norijega sarađivao sa američkim službama i dozvoljavao trupama Pentagona da budu u Panami. Kad je Norijega konačno izgubio američku naklonost, to je izazvalo još jednu intervenciju Vašingtona. Pošto je u SAD podignuta optužnica, predsednik Džordž Buš stariji naredio je invaziju sa 28.000 vojnika. Norijega je doveden u SAD, gde je i osuđen. Panama je i pre i posle njega bila mesto gde se peru pare. Da je tako i danas, pokazali su „panamski papiri”, otkrivši 2016. da se na razmeđi dva kontinenta otvaraju fiktivne kompanije da bi biznismeni i političari iz celog sveta sakrili bogatstvo i utajili porez i da bi se narko-dileri uključili u regularne tokove novca.

Prema kritičarima Zapadnog krila, iako kapitalizam nikad nije bio stvarno ugrožen u Latinskoj Americi, niti je ona  bila bezbednosna pretnja po Vašington, Sjedinjene Države su odlučivale da se mešaju, navlačeći omrazu u dobrom delu zapadne hemisfere. Zato Maduro za obeležja svoje vladavine – hiperinflaciju, nestašice hrane, lekova i struje, prezaduženost kod Rusije i Kine i hapšenja opozicionara – krivi „gringo intervencionizam”. Mada američke kompanije i danas posluju u Venecueli i kupuju tamošnju naftu, Vašington očekuje od nove vlade u Karakasu da bude otvoreniji prema kapitalu iz Sjedinjenih Država. Ukoliko pomogne svrgavanje Madurovog režima, Trampova administracija računa s tim da će Gvaido oslabiti i veze koje su čavisti izgradili sa američkim rivalima.

Iskustvo iz Salvadora i Nikaragve za Venecuelu

Za čoveka koji tvrdi da želi da se drži podalje od stranih sukoba i ratova, Donald Tramp je napravio čudan izbor kad je za specijalnog izaslanika za Venecuelu nedavno odabrao osvedočenog spoljnopolitičkog jastreba s intervencionističkim iskustvom u Latinskoj Americi.

Kao visoki zvaničnik Reganove vlade, Eliot Ejbrams je prikrivao dokaze o tome da je salvadorska hunta, koja je uživala američku podršku, masakrirala hiljadu civila u jednom selu. Tokom sukoba za vreme vojne uprave život je izgubilo 70.000 građana Salvadora.

Ejbrams je bio i istaknuta ličnost skandala poznatog kao Iran – Kontra, kad je vašingtonska administracija nezakonito prodavala oružje Iranu da bi bez znanja i odobrenja Kapitola finansirala antikomunističke pobunjenike u Nikaragvi (Kontras). Zbog toga što je o aferi lagao u Kongresu, osuđen je na zatvorsku kaznu, ali je pomilovan za vreme Buša starijeg. Buš mlađi ga je vratio u administraciju, gde se istakao kao arhitekta invazije na Irak i podržavalac neuspelog državnog udara protiv Čaveza 2002. Jedan je od retkih kritičara republikanskog kandidata na izborima 2016. kome je pošlo za rukom da uđu u sadašnju vladu.

Dok su mnogi republikanci i neokonzervativci čestitali Trampu na odabiru, Ejbramsu se najglasnije suprotstavila Ilhan Omar, demokratkinja koja od ove godine na Kapitolu predstavlja izbornu jedinicu iz Minesote. Muslimanska kongresmenka somalijskog porekla pita se kako da zakonodavci veruju zvaničniku koji je krivično osuđen zbog laganja u Kongresu. Na kritiku da je nezamislivo da će Ejbrams biti posrednik koji će dovesti do pregovora i mirnog razrešenja krize, specijalni izaslanik odgovara: „Nismo usredsređeni na događaje iz osamdesetih već na događaje iz 2019.”