Pesnička olimpijada u znak protesta

SAVREMENA BRITANSKA POEZIJA
Džejms Bern je urednik uglednog londonskog magazina za poeziju, „The Wolf Poetry Magazine”, autor knjige pesama „Pasaži vremena” (2003). Za manje od šest godina, otkako je osnovao list sa mladim pesnikom Nikolom Čobićem, takođe iz Londona, postigao je da ih u londonskom „Tajmu” spominju kao „rasadnik novih mladih imena u književnosti”. Džejms nastupa širom sveta: u Čikagu, Parizu, Londonu, a prošle godine posetio je Međunarodni novosadski književni festival.

Budući da je i sam jedan od kreatora književne klime u Britaniji, sa njim smo razgovarali o kulturnom i književnom identitetu ove zemlje.

Koji su dominantni tematski okviri u kojima se trenutno kreće britanska poezija?

Dominantna (mainstream) britanska poezija se diči time kako ne zalazi u nove teritorije. U Britaniji etablirani pisci uhvate korak, nađu odanu čitalačku publiku i kao da ne žele da prekorače granice, ili da pišu sa smelošću i varijacijama u glasu/stilu. Samo najbolji – svega nekoliko pesnika u generaciji – to uspe.

Teme koje se ovde ponavljaju, najčešće imaju gorak ukus „domaćinskog” i obiluju pastoralnim motivima. Zanemarljivo je malo pesama sa političkim ambicijama.

Britanija ima tradiciju da se poezijom bave univerzitetski profesori, urednici magazina i emisija o kulturi. Koliko je reč o elitizmu, a koliko je savremena poezija danas prisutna među publikom koja nije formalno književno obrazovana?

Mnogo ljudi pogrešno meša pitanje elitizma i estetike. U Britaniji neprestano slušamo o mračnom vremenu kroz koje prolazi poezija. „Niko je više ne čita”, kažu ozbiljni novinari – obično prilikom dodela nekih značajnih nagrada. Ja bih voleo da se poezija i vrhunsko novinarstvo zbliže. U našim medijima se najčešće pojavljuju stariji pesnici, koji pišu minijaturne, dobroćudne, šarmantne pesmice. A na književnoj sceni se dešava mnogo više od toga.

Sledećih pet godina ja vidim kao period promena u britanskoj poeziji. Izdavači u Britaniji počeli su da zapažaju poeziju koja dolazi. Sledeće godine biću kourednik antologije „21 pesnik za 21. vek” (izdavač: Bloodaxe). Namera izdavača je da uključi najbolje pesnike u Britaniji, mlađe od 35 godina, koji nisu objavili knjigu.

Koliko se sredstava iz budžeta Britanije izdvaja za kulturu?

Jedna od prvih odluka Gordona Brauna, novog premijera Britanije, bila je da smanji fondove za umetnost u korist Olimpijade u Londonu 2012. Rezultat je da izdavačke kuće imaju trideset posto manji budžet.

Razmišlja se da 2012. godine organizujemo Pesničku olimpijadu kao protest protiv ovakve Braunove odluke. Na sreću, on tada više neće biti na vlasti.

Da li su u Britaniji pesnici ljudi koji imaju izvesnu društvenu moć i da li kritički promišljaju politička i društvena zbivanja sa pozicija nekog ko je pozvan da se izjasni u vezi s tim?

Da. Zanimljiv je Daldžit Nagra, azijski pesnik. On je objavio knjigu kod izdavača „Faber&Faber”. Rođen u Britaniji, Nagra je pisao iz perspektive prve generacije emigranata i mnoge od pesama satirizuju dugu i komplikovanu istoriju indijske emigracije. Međutim, iako je tu bilo tračaka dobrih stihova (kao što se i očekuje od Faberovih autora), to je izdanje imalo prizvuk socijalne zlobne satire u vezi sa emigrantima. Osećao sam da je važna šansa da se otvori pitanje o emigraciji (koja se svakodnevno povlači po našim tabloidima) uzaludno protraćena.

Nakon izdavanja knjige Nagra je gostovao u udarnim informativnim emisijama i poezija je dobila veliku pažnju. Da li je to najbolji način da se poezija predstavi široj publici? Svakako ne.

Drugi pisci, britanskog porekla, kao Piter Riding i Robert Minhik su veoma svesni socijalnih i ekoloških problema i to se reflektuje i na njihov rad. Ridingova poslednja knjiga „273.15” – brojka koja označava apsolutnu nulu temperature – jeste ekološko upozorenje najvišeg nivoa.

Kakav ste utisak stekli o dešavanjima na srpskoj književnoj sceni boraveći u Srbiji?

Kao nacija sa značajnim pesničkim imenima, Srbija me je zanimala mnogo pre nego što sam je posetio. Nikolas Čobić je uticao na to. Kad smo osnivali magazin, Nik je bio pasionirani čitalac Vaska Pope i vratio mi je pažnju na njegovo delo. Za prvi broj časopisa preveo je dve odlične pesme Branka Miljkovića. Bio sam oduševljen.

-----------------------------------------------------------

Evrocentrični izdavači

London je grad u kojem se govori 500 jezika, a samo zanemarljiv broj pesnika koji govore te jezike dobija ikakvu pažnju. Britanski izdavači i prevodioci su evrocentrični. Za mene je jedan od vodećih pesnika u Britaniji Sadi Jusef. Iako živi u Londonu već deset godina, on nema objavljenu knjigu poezije. To je skandalozno, s obzirom na to da se mesečno izda po nekoliko zbirki prosečnih britanskih pesnika. Sadijeve pesme su poznate širom Srednjeg istoka, a u Iraku, gde je rođen, on je nacionalni heroj.

U britanskoj poeziji se nastavlja Larkinovo zaveštanje. A pored toga što je bio dobar pesnik, on je bio ksenofobik, nacionalista koncentrisan na unutrašnje teme i poeziju sa „malog izolovanog ostrva”.