Песничка олимпијада у знак протеста

САВРЕМЕНА БРИТАНСКА ПОЕЗИЈА
Џејмс Берн је уредник угледног лондонског магазина за поезију, „The Wolf Poetry Magazine”, аутор књиге песама „Пасажи времена” (2003). За мање од шест година, откако је основао лист са младим песником Николом Чобићем, такође из Лондона, постигао је да их у лондонском „Тајму” спомињу као „расадник нових младих имена у књижевности”. Џејмс наступа широм света: у Чикагу, Паризу, Лондону, а прошле године посетио је Међународни новосадски књижевни фестивал.

Будући да је и сам један од креатора књижевне климе у Британији, са њим смо разговарали о културном и књижевном идентитету ове земље.

Који су доминантни тематски оквири у којима се тренутно креће британска поезија?

Доминантна (mainstream) британска поезија се дичи тиме како не залази у нове територије. У Британији етаблирани писци ухвате корак, нађу одану читалачку публику и као да не желе да прекораче границе, или да пишу са смелошћу и варијацијама у гласу/стилу. Само најбољи – свега неколико песника у генерацији – то успе.

Теме које се овде понављају, најчешће имају горак укус „домаћинског” и обилују пасторалним мотивима. Занемарљиво је мало песама са политичким амбицијама.

Британија има традицију да се поезијом баве универзитетски професори, уредници магазина и емисија о култури. Колико је реч о елитизму, а колико је савремена поезија данас присутна међу публиком која није формално књижевно образована?

Много људи погрешно меша питање елитизма и естетике. У Британији непрестано слушамо о мрачном времену кроз које пролази поезија. „Нико је више не чита”, кажу озбиљни новинари – обично приликом додела неких значајних награда. Ја бих волео да се поезија и врхунско новинарство зближе. У нашим медијима се најчешће појављују старији песници, који пишу минијатурне, доброћудне, шармантне песмице. А на књижевној сцени се дешава много више од тога.

Следећих пет година ја видим као период промена у британској поезији. Издавачи у Британији почели су да запажају поезију која долази. Следеће године бићу коуредник антологије „21 песник за 21. век” (издавач: Bloodaxe). Намера издавача је да укључи најбоље песнике у Британији, млађе од 35 година, који нису објавили књигу.

Колико се средстава из буџета Британије издваја за културу?

Једна од првих одлука Гордона Брауна, новог премијера Британије, била је да смањи фондове за уметност у корист Олимпијаде у Лондону 2012. Резултат је да издавачке куће имају тридесет посто мањи буџет.

Размишља се да 2012. године организујемо Песничку олимпијаду као протест против овакве Браунове одлуке. На срећу, он тада више неће бити на власти.

Да ли су у Британији песници људи који имају извесну друштвену моћ и да ли критички промишљају политичка и друштвена збивања са позиција неког ко је позван да се изјасни у вези с тим?

Да. Занимљив је Далџит Награ, азијски песник. Он је објавио књигу код издавача „Faber&Faber”. Рођен у Британији, Награ је писао из перспективе прве генерације емиграната и многе од песама сатиризују дугу и компликовану историју индијске емиграције. Међутим, иако је ту било трачака добрих стихова (као што се и очекује од Фаберових аутора), то је издање имало призвук социјалне злобне сатире у вези са емигрантима. Осећао сам да је важна шанса да се отвори питање о емиграцији (која се свакодневно повлачи по нашим таблоидима) узалудно протраћена.

Након издавања књиге Награ је гостовао у ударним информативним емисијама и поезија је добила велику пажњу. Да ли је то најбољи начин да се поезија представи широј публици? Свакако не.

Други писци, британског порекла, као Питер Ридинг и Роберт Минхик су веома свесни социјалних и еколошких проблема и то се рефлектује и на њихов рад. Ридингова последња књига „273.15” – бројка која означава апсолутну нулу температуре – јесте еколошко упозорење највишег нивоа.

Какав сте утисак стекли о дешавањима на српској књижевној сцени боравећи у Србији?

Као нација са значајним песничким именима, Србија ме је занимала много пре него што сам је посетио. Николас Чобић је утицао на то. Кад смо оснивали магазин, Ник је био пасионирани читалац Васка Попе и вратио ми је пажњу на његово дело. За први број часописа превео је две одличне песме Бранка Миљковића. Био сам одушевљен.

-----------------------------------------------------------

Евроцентрични издавачи

Лондон је град у којем се говори 500 језика, а само занемарљив број песника који говоре те језике добија икакву пажњу. Британски издавачи и преводиоци су евроцентрични. За мене је један од водећих песника у Британији Сади Јусеф. Иако живи у Лондону већ десет година, он нема објављену књигу поезије. То је скандалозно, с обзиром на то да се месечно изда по неколико збирки просечних британских песника. Садијеве песме су познате широм Средњег истока, а у Ираку, где је рођен, он је национални херој.

У британској поезији се наставља Ларкиново завештање. А поред тога што је био добар песник, он је био ксенофобик, националиста концентрисан на унутрашње теме и поезију са „малог изолованог острва”.