Molitva u političkim mrežama

EVROSONG
Takmičenje za „Pesmu Evrovizije”, uprkos spektaklu i slavlju, predstavlja moderni kontekst ozbiljnog nastupa evropske politike. Iako mnogim posmatračima sa strane pesme mogu da deluju besmisleno, postoje mreže muzičara i agenata kulture koje u datom istorijskom trenutku ukazuju na njihovu povezanost sa najsloženijom politikom. Uostalom, takmičenje za „Pesmu Evrovizije” počelo je 1956. godine, u vreme sovjetskih invazija na Čehoslovačku i Mađarsku, a mnogi nastupi, pa čak i neke istaknute pobedničke pesme, bili su direktan odgovor na promenljivu političku sliku Evrope.

Zastupam alternativni pristup politici i estetici takmičenja za „Pesmu Evrovizije”. Moje polazište je Molitva Marije Šerifović, pobednička pesma Srbije na 52. evrovizijskom takmičenju. Pošto su internacionalne reakcije težile da potisnu srpsku pesmu i njen uspeh protumače kao rezultat balkanske i istočnoevropske pristrasnosti, posebno ispitujem načine na koje pesma reflektuje neke od dominantnih estetskih promena u XXI veku.

Eksperimenti s pobedničkim formulama           

Marija Šerifović nije samo talentovana pevačica sa izgrađenom karijerom. Njena Molitva ukazuje na veštu kombinaciju tradicionalnih formi i inovativnog nastupa. Iako je izvedena na srpskom jeziku – što je presedan u odnosu na pobedničke pesme koje su tokom proteklih decenija bile na engleskom ili francuskom – Molitva je svojim melodijskim identitetom i lirskim značenjem privukla glasače iz cele Evrope.

Teorijski argument mog eseja fokusira se na „umrežavanja” i načine njihovog ukrštanja na takmičenju za „Pesmu Evrovizije”, kao i na promene koje iz godine u godinu dele svaki Grand Prix. Samo takmičenje organizuju i realizuju evropska radio-televizijska mreža i nacionalni mediji, kao njeni članovi. Oni zajedno nameću mnoge spoljašnje uslove (npr. izbor jezika, dužina pesme, broj izvođača na sceni), ali pored njih postoje drugačije mreže koje delotvorno osnažuju unutrašnje promene. Nova problematika politike manjina, širenje Evropske unije ka Istočnoj Evropi i Turskoj i religijske konotacije muslimanskih nacija i muzičara nalaze svoj put do Evrovizije kroz druge načine povezivanja. Istovremenim istraživanjem svih tih vidova umrežavanja na primerima takmičenja za „Pesmu Evrovizije” možemo da razumemo drugačiju Evropu i razlike u njoj.

Različite mreže, kako materijalne, tako i metaforičke, utiču na kreiranje nacionalnih i evropskih identiteta. Tokom prelaska s jedne mreže na sledeću (lokalni izvođač postaje nacionalni ambasador), sistem umrežavanja nameće pojedincu pravljenje kompromisa, kako umetničkih, tako i ideoloških. Individualni izbori repertoara moraju da se odmere prema mogućnostima koje su na raspolaganju u nacionalnoj tradiciji. Izvođački stilovi moraju se miksovati i remiksovati, što omogućava pevačima da eksperimentišu sa potencijalnom pobedničkom formulom, a da pri tome iskoriste priliku da prikažu svežinu novog glasa ili da dopuste uvođenje neke nove tendencije. 

Muzičari mogu da biraju različite načine pregovaranja između lokalne, nacionalne i regionalne mreže, pri čemu neki uspevaju da iskoriste te mogućnosti, izbegavajući da postanu njihova žrtva. Zajedno sa svojim promoterima, Marija Šerifović je kao vrlo mlada izrazito spretno iskoristila mreže koje postoje u Srbiji i drugde u jugoistočnoj Evropi.

Politike i moći Molitve nalaze se u muzičkom prizivanju estetike svakodnevice s kojom su se Evropa i Evropljani u širem smislu, okupljeni na medijskom spektaklu u Finskoj 2007. godine, mogli individualno i kolektivno identifikovati. U tom smislu, pesma je bila više o Evropi nego o Srbiji, ali je bez sumnje bila i o jednoj i o drugoj. Ako nije zalečila istorijski rascep između Srbije i Evrope, koji se sve više širio tokom postkomunističke ere u novoj Evropi, „Molitva” je uspostavila imaginarno prisustvo nove Srbije u Novoj Evropi, spajajući moć i zadovoljstvo utopije.

Kemp i muzika nove Evrope

Već je počeo krešendo prema sledećem spektaklu evropskog samozamišljanja i samopredstavljanja koji se održava u Beogradu. Fragmenti starih i novih stilova, Stare Evrope i njene konstelacije nacija, teku istovremeno i počinju da se sjedinjuju. Nova Evropa, još u začetku, ipak postoji. Niko ne zna šta se nalazi iza horizonta novih početaka, ali sigurno je da će tamo biti i drugih novih početaka.

Takmičenje za „Pesmu Evrovizije”, ma koliko da je kemp i uživanje, i ma koliko se politike manjina i većina takmičile na glavnoj bini, omogućuje nam da iscrtamo puteve koji se razdvajaju i ukrštaju na mapi Evrope koja se može raspasti na delove ili se ujediniti u novu celinu. Kao prostor moći, zadovoljstva i molitve, evrovizijsko takmičenje postaje i prostor utopijskih i distopijskih politika. Te politike ipak poseduju i osećaj odgovornosti. Ako ništa drugo, mi smo prinuđeni da na nov način slušamo politike koje prate pojavu novih glasova evropskih razlika. Kako se približavamo takmičenju u Beogradu, međutim, postaje sve jasnije da je zadovoljiti se formulacijom: „ako ništa drugo” sasvim nedovoljno ako želimo da budemo ozbiljni kao muzičari i muzikolozi, ali i kao građani sveta, sveta čijoj smislenosti doprinose muzike svih vrsta.

(Odlomak iz studije Filipa V. Bolmana, svetski poznatog etnomuzikologa sa Čikaškog univerziteta, gosta Muzikološkog instituta SANU, gde će iduće nedelje održati tri predavanja)