Knjiga o najneobičnijem savremenom srpskom piscu

Knjiga dr Slađane Ilić „Državna životinja. Politika i ljudi u pričama Radovana Belog Markovića” (izdanje Gradske biblioteke u Lajkovcu), biće predstavljena večeras od 19 časova u Atrijumu Narodne biblioteke Srbije u Beogradu. U razgovoru će, pored autorke, učestvovati dr Nataša Vulović, prof. dr Milo Lompar, dr Vojislav Koštunica, prof. dr Dobrivoje Stanojević, kao i Radovan Beli Marković. Knjiga „Državna životinja” Slađane Ilić predstavlja rezultat istraživanja o tome na koji način su elementi političkog zastupljeni u prozi Radovana Belog Markovića. Prema rečima prof. dr Dobrivoja Stanojevića, umetnički postupci u ovom doktorskom radu autorke interpretirani su kao fenomeni koji se ne mogu sasvim odvojiti od političkih okolnosti u periodima stvaralaštva Radovana Belog Markovića, a budući da se ovom temom malo autora bavilo, doprinos ovog rada daljem proučavanju veze književnosti i javnog diskursa u srpskoj književnosti vrlo je značajan.

Više od decenije proučavate delo Radovana Belog Markovića. Zbog čega ste odlučili da tema vaše knjige bude baš politički aspekt u njegovoj prozi, koji inače nije dominantan? U kojim piščevim delima je ovaj aspekt najuočljiviji?

U čitavu deceniju mog proučavanja dela Radovana Belog Markovića stalo je i interesovanje za tipove fantastike u njegovoj prozi (što je tema mog drugog doktorata), proučavanje lirskog, brojnih intertekstualnih veza, humora, kao i u svemu osobenog jezika, zbog koga je, između ostalog, Radovan Beli Marković najneobičniji savremeni srpski pisac. Pored svega navedenog, ako s pažnjom čitamo njegovu pripovest „Palikuća i Tereza milosti puna” (1976), kao i pripovetke u kojima je pripovedano vreme period nakon Drugog svetskog rata, uočićemo jednu karakteristiku te proze koja zbog njene baroknosti nije odmah vidljiva. Reč je o subverzivnosti. Radovan Beli Marković pisao je, dakle, vrlo subverzivna dela za vreme Tita i titomanije, ukazivao na konstantnost totalitarizma i obožavanje moći, na njihovu manifestnost, na posledice, ne samo tog istorijskog perioda u nas, i tada dosežući visoke umetničke domete, ni za trenutak ne napuštajući književnost. To je provokativno i izazovno, pa zadovoljstvo tog istraživanja nikako nisam želela da propustim. Osobito tu vrstu diskursa sadrži i zbirka priča znakovitog naslova „Godine raspleta” (1992), čije je pripovedano vreme poslednja decenija 20. veka, a tematska osnova jugoslovenska kriza, a koja zbog delikatnosti samog autora nije zastupljena u njegovim sabranim delima. Sadrže ga i romani čije je pripovedano vreme – „razvreme”. U bilo kom (raz)vremenu, ovaj pisac interesuje se za ono što je univerzalno, a istovremeno i za ono što je lično. Otuda doktor Subota, upravitelj Valjevske lude kuće, Mihajlo bunardžija, koji silazi u tminu zemlje i tu misteriozno nestaje, Časlav i Koriša koji nestaju gradeći pri uzvinuću u nebo, i drugi, nisu više junaci nego simboli.

Po čemu se politički diskurs umetničkog dela razlikuje od političkog diskursa realne javne scene?

Politički diskurs van umetnosti gotovo uvek podrazumeva manipulaciju. Kao kada, na primer, agresiju i bombardovanje nazovete „humanitarnom intervencijom”. U umetnosti, međutim, „ono političko” tek je jedna od dimenzija osobenog sveta koji umetnik stvara. U vrhunskoj umetnosti razumevanje i te dimenzije doprinosi da se dođe do „istine bića” u okvirima konkretnog umetničkog dela. Posebno je uzbudljivo kada ispred sebe imate dela vrhunskog stiliste koji ne spominje eksplicitno, na primer, Goli otok, posleratno streljanje „državnih neprijatelja”, gotovo svakodnevno maltretiranje srpskog seljaka na lokalnom nivou, identičnost političkog (represivnog) delovanja starih i novih „oslobodilaca”, a o tome, u stvari, saznajete sve.

Kako se političko ovih dela Belog Markovića odnosi prema kategorijama dobra i zla, istine i laži, prolaznog i večnog?

Dela Belog Markovića svojevrsni su udžbenici o dobru i zlu, istini i laži, o prolaznom i večnom. Čitajući njegova dela, razumemo svu složenost bića sveta i bića čoveka, kao i raskorak između onoga kako bi trebalo da bude, a kako jeste. Način na koji je o svemu tome pripovedano je visokoestetski, jedinstven, u svemu autentičan i u svojoj složenosti filozofičan. O dubini navedenih fenomena, sopstvenim sudbinama, svedoče njegovi junaci. Otuda, čini se, nakon čitanja njegovih dela, gotovo s lakoćom prihvatamo zavist, mržnju, represiju i druge ljudske nesavršenosti, dok lepota i dalje ostaje „najveći udarac čoveku”.