Politička (ne)kultura

Obistinilo se ono čega su se mnogi dobronamerni posmatrači od početka s razlogom pribojavali, a što je neposredno vezano za aktuelne građanske proteste: da će koncentrisani otrov nacionalizma, kao kiselina, vrlo brzo razjesti građansku supstancu pokreta iznutra. Najnoviji istup novoizabranog lidera PSG Sergeja Trifunovića u Novom Sadu najbolja je ilustracija toga. Njegov govor na skupu od prošle nedelje, gde je najgrublje izvređao predsednika LSV-a Nenada Čanka, optuživši ga za separatizam, „otcepljenje i okupaciju” Vojvodine, uz pokliče: „Ovo je srpska Atina!”, samo je još jednom potvrdio supremaciju vrednosne orijentacije kakvu gaje Dveri, Naši, Obraz i radikali, u znaku otvorenog nacionalizma.

Izgleda da je Trifunovićevo shvatanje „političke kulture” suprotno onom koje je svojstveno civilizovanim demokratskim društvima; on ne izvodi političko iz sfere kulture, već obrnuto, za njega je kultura očito uvek drugostepena u odnosu na politiku, koju shvata na način divljeg balkanskog Barbarogenija – to će reći, krajnje neuko i primitivno uličarski. Posledica toga ogleda se ne samo na semantičkom planu, u Trifunovićevoj sintaksi i psovačkom izboru reči, nego i mnogo šire, u konkretnom domenu real-politike. Divljanja tog sirovog, neskrivenog nacionalističkog govora, (prisutnog podjednako u redovima PSG, kao i SzS), već uveliko podriva građanske vrednosti za koje se učesnici protesta zalažu. Nakon Trifunovićevog nesrećnog novosadskog nastupa, postalo je jasno da od ideje o opoziciji u „jednoj koloni” nema ništa, ma koliko predstavnici SzS, kao neformalno vođstvo protesta, insistirali na tome; veliki broj nestranačkih javnih ličnosti iz Saveta protesta ogradio se od pomenutog govora Sergeja Trifunovića.

Za dodatnu pukotinu u opozicionom bloku odgovoran je i Građanski front, mreža lokalnih pokreta zasnovana na dominantno levičarskoj platformi, čiji je cilj da se u političkom polju, koje oni vide kao „borbu dva monolita koji se tuku oko preimućstva na desnici”, pozicioniraju jasno levo. Paradoksalno ili ne, građanska opcija još nema pravo građanstva u građanskim protestima i, kako stvari stoje, teško da će ga ikad i steći; od nekih 300 dosadašnjih protesta širom Srbije svega na dva su se kao govornici pojavili aktivisti iz antifašističkih organizacija.

Posebna je priča Trifunovićevo agitovanje među novosadskim studentima. Nezadovoljan što se okupilo nedovoljno studenata ispred studentskog doma, odakle je trebalo da krenu na proteste, Trifunović je, kako kaže, lično „uvređen” zbog toga što je nekih 350 studenata u tom trenutku upravo ručalo u menzi, rešio da uzme stvari u svoje ruke, pa im je preko megafona poručio: „Nadam se da uživate u šniclama, nadam se da znate gde živite… Ne znam kako vas nije sramota, ne znam kada ćete se probuditi, ali ja vam želim da to bude što pre, da se ne biste probudili u g..nima u kojima već jeste. Prijatno!” Skatološki impuls nije ga izneverio ni kada je političkim neistomišljenicima poručio da im se „s..e u usta”.

Ni Trifunovićevo naknadno objašnjenje, pri susretu sa liderom Lige socijaldemokrata Vojvodine Čankom u Beogradu, u prostorijama PSG, kako stoji iza onoga što je rekao o njemu (Čanku), pošto je Čanak svojevremeno govorio o Slobodanu Miloševiću mnogo gore stvari, ne odgovara u potpunosti istini. Politička kultura za vreme Đinđića bila je na nedostižno visokom nivou u odnosu na ovo danas. Bez obzira na hapšenja, politički progon, suzavac, vodene šmrkove, fizičku eliminaciju političkih protivnika i nepoželjnih novinara, nikad niko od Đinđića nije čuo nijednu psovku ili uvredu na račun Miloševića. Tek naknadno, iz današnje perspektive, jasno je da je sa ubistvom premijera Đinđića kod nas ubijena i kultura političkog dijaloga.

Neka mi na ovom mestu bude dopušten i jedan mali, lični ekskurs: završavajući svojevremeno rad na knjizi o žrtvovanju radnika RTS tokom bombardovanja NATO, bio sam zamolio advokata Srđu Popovića, kao prvog čitaoca i u neku ruku inicijatora da se ta knjiga uopšte napiše, da bude ljubazan i prenese mi svoje utiske i primedbe u vezi sa rukopisom. Na moje nemalo iznenađenje, njegova glavna zamerka bilo je odveć često korišćenje izvesnih izraza u tekstu, kao što su „on laže”, „svedok je slagao” itd; „Zašto ne stavite „neistina” ili „izrekao je neistinu”, zar vam se ne čini da tako mnogo bolje zvuči?” Za Popovića, jednog od prepoznatljivih simbola građanske Srbije, umerenost u jeziku bila je, dakle, sinonim za ono što se naziva „građanskim”.

Prevodilac i esejista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista